Vasiona

За притиске од 760 тт до 10 тт Hg упо-. требљавани су мерни инструменти на принципу меха—анероида чији су ce покрети преносили на потециометар који их je претварао y радио предајнику ракете који je сигналима слао податке мерења на аутоматску регистрациону станицу на Земљи. При лабораториским испитивањима ови мерни инструменти су показивали за брзине ракете које су реда 1,5 km y секунди притисак нижи за 10°/ 0 него што je износио стварни притисак. Упоређивања која су вршена према подацима радиосонди поврдила су лабораториске резултате. Beha отступања y мерењу притиска дешавала су ce кад ракета достигне брзину звука. За притиске ниже од 50 тт било je употребљено неколико врсти инструмената. Тако je за притиске од 2 тт до 7.000 тог дела тт живиног стуба употребљен манометар Пирани. Овај манометар личи на обичну сигналну сијалицу са платинском и волфрамском жицом која ce загревала струјом од 110 волти. На балону сијалице су отвори да загревна жица може доћи y додир са околним ваздухом. Принцип рада овог манометра ce састоји y мерењу утицаја струјања ваздуха на хлађење жице, услед чега долази до пада напона на жици. Овај пад напона ce емитовао на Земљу преко радио-предајника. За још ниже притиске који су износили од стотог до стохиљадитог дела милиметра, односно за висине од 100—120 km употребљени су Филипсови уређаји. Ови

уређаји имају две електроде које су под напоном од 300 волти. Јони ваздуха кад пролазе између ових катода, под дејством електромагнетног поља електрода, убрзавају ce и добијају спиралну путању, услед чега им ce no већава дужина путање, тако да сигурније долази до сударне јонизације. Услед ове ј®низације ствара ce струја између електрода и појављује ce пад напона пропорционалан јачини који ce преноси такође преко радиопредајника. Код ових манометара измерени притисак стагнације мора ce редуковати на околни притисак,према теорији Тејлора и Макола. Наведени манометри могу имати изворе грешака y нетачно узетим аероДинамичким факторима, осетљивости на промену температуре, како самог манометра, тако и околног ваздуха, као и y осетљивости на промену сасДава ваздуха. Густина атмосфере за висине до 100 km израчунава ce из статичког притиска на конусу носа ракете помоћу Рејлијеве формуле узимајући још y обзир брзину ракете која je већа од брзине звука и притисак околне атмосфере. Извори грешака овог метода леже y подрхтавању ракете или њеном нагињању. Изнад 110 km ваздух je већ толико редак, да ce пређене путање молекула ваздуха могу упоређивати са величином ракете. За ове висине густине су израчунате на основу кинетичке теорије гасова узимајући y обзир укупну промену притиска за време једног обртаја ракете, на манометру на једној њеној страни и брзине ракете нормалне на отвор деви манометра. Тако je на пример измерена досад најмања густина ваздуха са тачношћу од 20% y износу од једног десетмилионитог дела грама по кубном метру ваздуха a на висини од 219 km. За мерење температуре која ce не може добити директним путем, пошто je брзина ракете већа од брзине звука, тј. од брзине кретања молекула ваздуха, постоји више метода. Првим начином температура ce одређивала непосредно из података притиска помоћу барометарске формуле и једначине стања. Други начин ce састојао y одређивању брзине звука y околном ваздуху на некој висини. Брзина звука ce добијала из брзине ракете измерене радаром и Маховог броја брзине струјања ваздуха поред ракете, која ce одређивала из односа притиска на двама отстојањима, од носа ракете и притиска на самом носу. Кад je добијена брзина звука на извесној висини, онда ce температура израчунавала врло лако пошто брзина звука зависи од температуре. За висине од 30—80 km покушан je join један начин који ce састојао y томе да je panera носила експлозивне гранате. Ове експлозије су фотографисане са сталних места на Земљи, да би ce могао тачно одредити положај прецизно темпираних експлозија y простору. Звук je хватан y прислушним станицама међусобно удаљеним на 300 т a распоређеним дуж страна правоуглог троугла. Из података

Сл. 5. Мартин „Вајкинг“ пред полетање

БАСИОНА I, 1953, број 2