Vasiona

Let u vasionu

(Kraj)

Naime, ona ne bi u tom slučaju pala natrag na Zemlju, pod pretpostavkom da nema trenja vazduha, jer bi pri toj brzini bile izjednačene sila teže i centrifugalna sila koje deluju na raketu. Raketa bi zbog toga praktično bila bez težine i kružila beskonačno dugo, uvek na istoj visini iznad Zemlje, kao njen pratilac satelit. Übacivanje rakete u putanju kruženja oko Zemlje pretstavlja osnovu za praktično ostvarivanje veštačkih zemljinih satelita osmatračkih stanica visoko iznad Zemlje koje bi mogle služiti kao otskočne daske za letove u vasionu, zatim magacini za pripremu ovakvih letova, astronomske opservatorije itd. Naravno, ovi sateliti morali bi da se odbacuju na visine iznad gušćih slojeva atmosfere koji bi mogli kočeći da đeluju na satelit. Satelit bi tada, bez ikakvog novog utroška energije, mogao da kruži oko Zemlje. Pritom ne treba zaboraviti jedan od problema satelita pojavu nemanja težine, što bi moglo da utiče na čovekov organizam. Medjutim, ova pojava dala bi se otkloniti obrtanjem satelita oko svoje osovine i stvaranjem centrifugalne sile koja bi zamenjivala svojim uticajem na čovekov organizam zemIjinu težu. Takodje bi, pri poletanju raketa-satelita sa Zemlje i njihovom übacivanju u željenu putanju, trebalo voditi računa o komponenti zemljine brzine obrtanja oko osovine, što analogno deluje u ukupnom bilansu brzina a, zajedno sa komponentom brzine kruženja Zemlje oko Sunca, i pri otiskivanju svemirskih brodova iz Suncevog sistema dalje u vasionu. Veštački sateliti mogli bi poslužiti takodje kao vojne osmatračke stanice, stanice za ispitivanje meteorološke situacije u svetu i mesta odakle bi se mogli upravljati dirigovani projektili na neprijatelja u ratu. Postizanje žeijenih brzina Kako bi se sa raketom mogle postizati žeIjene velike brzine? Poznato je da brzina rakete zavisi od brzine isticanja iižarenih gasova mlaza raketnog motora i logaritma ođnosa masa ili količinika početne i krajnje mase čitave rakete. Savremena raketa sa najpovoljnijim gorivima postižu praktičnu brzinu isticanja mlaza od 2,5 km/sek a u budućnosti očekuje se od hemiskih tečnih goriva brzina mlaza od 4,5 km/sek. Da bi jedna raketa dostigla recimo trostruku brzinu od brzine isticanja mlaza, trebalo bi da ima odnos masa jednak 20, odnosno da 95% njene početne težine bude gorivo. Ovo direktno nameće ideju višestepene rakete koja bi jedan za drugim odbacivala svoje stepene, po prestanku rada njihovih motora i posle utroška goriva u njima.

Američki naucnici Malina i Samerfild (Summerfield) izračunali su da bi petostepena raketa sa vodonikom kao gorivom i oksidatorom kiseonikom, teška 40 tona, mogla da odbaci od Zemlje koristan teret od samo 45 kg i to samo da ga oslobodi uticaja zemljine teže a ne i da mu omogući sletanje na Mesec (kočenje prilikom sletanja) i povratak na Zemlju. Jedino rešenje đanašnjeg ostvarenja jeta u vasionu pruža nam upotreba veštačkog zemljinog satelita kao medjustanica za interplanetarno letenje. Opis jedne ovakve ekspedicije na Mars đonećemo na kraju članka. Podjimo dalje. Šta bi se desilo po ođvajanju od veštačkog zemljinog satelita i otiskivanju u medjuplanetarni prostor. Medjuplanetarni let Odvajanjem od uticaja zemljine teže nije sve rešeno. Vasionski brod neće nastaviti kretanje samo pod dejstvom inercije. Na njega će uticati Sunčevo gravitaciono polje. Ako želimo da stignemo do Marsa, trebaće nam, tako da se izrazimo, „da se popnemo“ protiv dejstva Sunčeve privlačnosti a za odlazak na Veneru „da padnemo“ bliže ka Suncu. Da bismo se „popeli“ prema Marsu po najekonomicnijoj elipsastoj prelaznoj putanji, pod dejstvom Suncevog gravitacionog polja, potrebno bi bilo povećati brzinu rakete za novih nekoliko kilometara u sekundi, odnosno smanjiti je dejstvom neke sile usmerene u suprotnom smislu od smera obilaska oko Sunca ukoliko bismo želeli da „padnemo“ prema Veneri. To bi zahtevalo novi utrošak energije. Takodje bi, pri tangiranju Marsove putanje, trebalo povećati brzinu, da bi se on „prestigao“, što bi isto tako bio slučaj i sa Venerom, pa bi taj manevar zahtevao ponovni utrošak izvesne energije. Ovde ne uzimamo u obzir još i uticaj privlačnosti drugih planeta, energiju potrebnu za prelazak iz ravni putanje jedne u ravan putanje druge planete, niti energiju potrebnu za različita manervisanja i korekcije putanje. Smatra se da bi se sletanje na planete moglo vršiti planiranjem kroz njihovu atmosferu, što bi tražilo detaljna prethodna proučavanja i aerodinamičke proracune za to potrebnih nosecih površina. Evo kako bi izgledao „bilans brzina“ jednog leta na Mars u najpovoljnijem slučaju (prema Clarke-u); km/sek Za oslobodjenje od Zemljine teže 11,2 za prelaz na eliptičnu putanju za Mars ■ 2,9 za prelaz na kruženje po marsovo] putanji 2,7 za koéenje pri sletanju na Mars, ukoliko se ne bi primenjivalo planiranje s krilima 5,0 za manevrisanje 0,5 za gravitacione gubitke i gubitke od olpora 3,0 Svega: 25,3

ВЛСИОНА I, 1953, број 2