Večnost
“
биметрична комедија.
· Мони-у де Були +
Звао се некад леопард
гажа беше љигава сланина
овна и кртина газеле
рад би знао ваше мишљење
како му кичма осећаше звезде кроз жице зуби кроз тунел глиста.
На лежају ноћ у ноћи стрвинар звезде су блесак уминђушеног ува звезде убескрајене лирски
звезде под логаритмом јужног пола
лете шакалски хексаметри
јамби елефаната
саксофонски сигнал хијене
за месечеве мане у кулисама
под шаторима омаре ја вас волим као рис риса (аб)нормално.
У амалгаму чежње чулно у ветровитим водама сенасте лирике
тако ти коби ти таког
жели се смрт атинском радошћу светлог крезубог сисанчета ругобом таласастих чељусти
кутњачким вилицама ракиџиским гласницама сулундарским силаском прева "окаринастим желудцем спелунком дејекције
плавом кад Бања Зи
због џелата љигавоћ овна крте газеле рскаве звезде зденасте ласте стегнутог гнуа агнуса деи
сатане
ДРАГАН АЛЕКСИЋ _
ПРЕПАД
гине ваздушасто смех на поклоњене нокте љубавне хипертемпер»ментно манган труби троуглове зелене
и звони цвеће у Поле
тица брзо ·
као да је кас и топот угашених коња у поворци неба
полизане речи кестењасто гамижу
да не прође да не прсђе рука
у даљени з:јтињзвој
скађени крокодили пророчанске реке рбвишкају кров мој вечно такозвани сан вдаотски ноћ и дан
страшни бог од чоколаде ва углу сваком вреба букет сенки да опчара до колена звук
отрвути урликом камења подруми очни чувају плач и сперму смрти
о то последње зевање мртвог огледала
РИСТО РАТКОВИЋ
наглим плимама сој
не
СУШТА 'НИТ - Ристи Ратковића
Обухвати ла ме плима осећајности, па: било то за једну једану јединицу сарратуалвог трајањо и = магли ли се при том статљчка битнсст у којој се огљ да ово (макар илузорнс) пламсање, узини ми се а рпоп бесмеслено да (макар интуитивно) сезнам: шта се за то време у мени догодилог « Мрачнг, д', рачва светлост која на-неки начан усп: да окарактерише специалном ознаком личности већи део мојих нагона и хтења изтуби ла ва тренутак поверењ» у себе тада све оне, до мало пре важче процедуре свести разјегну се на «зе стране — фрк!... нестало их. Празигј м, те привидне п.беде су ретке. Обачно их прати једна крста весеља још одвратнијл можда од цепидлачког в.ђ'ња рачуна о не. протввречности при ргсуђавењу. Јер ако истинско, непосредао сазнање ни«акву сетисфакцију не пружа, моја свест (чаје стање осцилир: измећу полу чистине и полу асмућн:сти) сагурво да га никад не дос«за.
Па добро, предтставимо једну моћ расуђавања способна; да обасја све ниан• се и непредвиђеноста живста. ја се гадим и на саму ту жељу, на буржујс«о задовољство пра помислг.. Бати паметав! Чудна ми чудг! Духовити осм:х који све разуме и само разум), може ли да ве буде дубоко. автипатичеве Тако бар осећ м према себи. пошто се најоре рг обусхраб; БЕЧ
а из па
ко наглим и весављдљувим њеним осекама. Но гф'ктивно стање скоро никад не обузме целокупну моју личнос:: за час, као циркуски клаун који се прави да помаж• (а само смета) при нимештању арене, разум стане да нешто крити. кује, суди, одбацује — и гутоматски,
претвори се овбаљност у виц.
Мрцвар:ња сам сат и ваљда ћу мећи прегавити чак и неприкосновену љубав да моја мисас, моја слобода не мора једног дана да зивиси од какве про гресивне парализе. Ја мразм старост. Ако сам се упустад у испозедање,. то није зато да бих побудно сажалење и тражио лека својој психичкој немоћи, већ држим да ћу теме окончати ова несносна огр:тања у исти круг и приближети час катастрофе. Своје ивтимне проблеме не бих овде на могао изложити кад бих био морално дозрео 83 једно крајње одрицање. Да хладнокрвно и строго мозгом неспособан, да примим грубе постулате руволуције и сувише некурсжан; с друге стране уверен да су и чистина и сазнање апсолутног непри. ступачни мом ержљавом духу — шта чекам онда2 ;
марта 1926. | МОНИ ДЕ БУЛИ
3. Ако су наше песме загонетне, онда су исто толуко загонетне за нас колико и за наше читаоце. Нека нам не постављају бесмислена питања као: „шта го треба да значи» шта сте хтели тиме да кажетер“ Одговор: то што видите — иништа више, |
Сва Дева се :
ајност, у Рсто та-
Хеј, срце!
Милици оорићевој пада и тоне без радости у боје звонког сутона.
нечујно одлети „3 ока ко «стрела према срни прсн: затим ко преломљен смех са балкона оде доле кроз вирове тих најцрњих | слутњи
горке безречне беспомоћне патње
крила гле за успомену
сести на дно скривених трзаја
пред угаслом сликом лице Милице
звезде на вршцима громобрана на димњацима свуда ту
разба |
разби |
кажу: мирисом плаче у зору ноћ
без цвета
јер бездушно иду сенке ·-около |
тада приђу ограде
црне чађаве решетке
и разбијем прозор после једног
одзива
нису то плакали снови усамљених
путника
ни улице плесале хај ту ћилим је
мрака
доћиће у дану зору на море | хеј срце
зато су душе пепељасто неприметне
свилено но повај се нити : | кр. ка
убнута. 93 Х опет дом и плач нечији
сијалице песме пишу
руке према хоризонту
срце — лампион
плохе су еластичне гласови тужни
једино сенке плешу свој демонски плес хеј срце љубав је за излозима нестала су предграђа воде су отпловиле без чамаца без галеба
звуци звоне
ах бонбоне
виолина зар бездушно снове гоне и прогони као бина
растргнутих проклињања
чар зеница у висине
дим димњака у висине
срце пети на облаке
прст
прст
пред угаслом сликом лице Милице расцветаће трешње усред звукова заплесаће сенке на бетону тргова као дани одбројани закључани
без преграде
једном речи усни:
хеј срце |
душан Јерковић 926. — Бееарад
Пети број Вечности _ тангираће многе загребачке, нарочито београдске, старије и формално нове витезове поезије и филозофије.
Материја има само једно лице.
. нлеб засија ах од ражи _ с
поласка ма маса вина сала