Veliki Petar ruski car i njegovo doba

14

и једнога дана рано прође са парадом и добошима поред дворца. Царски ноштовач потрча к прозору, загрли га и постави за заповедника нове чете.

Разговори са Лефортом учинише без сумње те Петар поче озбиљније мислити о своме положају. И тако дође на мисао да се што пре отресе старатељства и да се узда у своју снагу. Софија је те све игре држала за детињарију и немишљаше ни мало о Петрову предузимачком духу; па и Лефорт јој небијаше баш тако опасан, јер се забављао са њим и дању и ноћу. Такав начин живота морао је цара представити Софијиним очима као неспосбна за владу, а Петар напротив презираше све што се у двору радило и држаше да за владу није способна ни њагова „вестра, ни њен љубимац кнез Голицин. У двору се трпљаху не само будале и комедијаши, но и пророци и видљиви људи. Петар назва сестрин двор болницом у којој су све вами лупежи, ласкавци и лопови који краду "у по дана, али се још тако понашаше да ниједан није смео пред њим да игра вараличку улогу.

Софија је тек у државноме савету први пут опазила братову способност (1688) кад је он из све снаге побеђивао својим мишлењем које се чињаше да није из обичнога круга самосталности. Та самосталност увећа се још кад се Петар по материној жељи ожени са Евдоксијом Феодоровом Лапухином (27. Јануара 1689.) само да се окане неуредна живота. Неможе се дакле чудити, што је