Viljem Tel : pozorišna igra u pet činova

ПРЕДГОВОР - 1Х

људске груди; осетимо уцвељеног сина кад иста. Мелхтал, на глас да му је тиранин ослепио оца, у гсвом јадиковању истиче велику вредност очног вида гл велику несрећу очеву; осетимо очајну жену кад разјарена Армгарт, хватајући за узде Геслеровог. чеоња, довикује тиранину да не хаје ни мало што се он мргоди и стреља очима, Тел који сам за себе вели да није погодан за разговоре и договоре него за акцију, у смислу тих речи се у главноме и по"наша. Његови су одговори по правилу кратки и језгровити и чине утисак сентенција („Што су руке "саградиле, могу руке да сруше“; „Јак човек је најсилчији сам“; „Ко сувише премишља, мало ће урадити“; гл тако даље); једино одступање, и то посве немило, "чини његово опширно резоновање у петом чину, У гразговору са Парицидом. Насупрот Телу, стари „Атинтхаузен, који је већ с једном ногом у гробу ти стога може да послужи само својом мудрошћу и својим искуством, даје и једно и друго у тирадама које су пуне полета и речитости. Већ овај контраст између ћутљивог али активног Тела, и слабачког а речитог старца указује и на једну другу врлину „Виљема Тела“: на срећно контрастирање. Њиме се је Шилер обилато послужио. У са"мом почетку, у првој сцени првога чина, имамо галпинску идилу коју од један пут прекида усплахирени Баумгартен, гоњен од тиранинових коњаника; невоља Баумгартенова је на тај начин веома срећно зистакнута, јер јасно један према другоме стоје: оживот какав би требало да је и какав би могао "бити, и живот какав је у ствари. Даље, оним истим путем крај кога Тел, са стрелом и луком, вреба Геслера пролазе у том тренутку весели сватови, подв ачећи својим присуством трагичан“ положај Телов. Поред наглог и плаховитог Мелхтала у већу је и сложени Штауфахер; крај старог, честитог Атингхаузена, који је потпуно одан народној ствари, (налази се његов нећак Руденц који је уз тиранина; "одважни и Ћутљиви Тел има плашљиву и говор њиву жену; и тако даље. Понекад се, разуме се, у