Vojin

220

РАТНА СРЕЂА

лико мало са догађајима располаже мудрост човечија/' Не гледајући на ово поглавито мишљење да су т. ј. вешти људи и срећне во1воде, са свим 1е на свом месту да новторимо оно што „наши очеви нису никад одридали принцу Оранском, Вилхелму краљу инглесвом, титулу великог човека и великог во1воде, ма да његова предузећа нису увек имала. успеха. А ) По овим посматрањима закључимо да, и ако случат велику улогу игра у делима ратним, опет добар расиоређај може умањихи ова1 случах, па ма располагали и с мањом силом; нашосле ако хе сила и моћ така као и у непршатеља, опет то вреди. Не би нашли ии једног војводе да 1е вредан свога имена, кад би сви офидири били нротивног убеђења, и земља, у К0101 би се такви находили, врло 1е сажаљења вредна; 1ер морал њених ОФицира, на дакле и њених вошика, био би здраво хадан, а ова1 морал утврђу1е суштанствени елеменат успеха. С тога се не треба поводити за Монтењовим оиисивањем во1воде, већ противно његово! неосетљивости ваља се старати, да што боље умемо ре-

') Шавег^аИоп зиг 1ава1)ог(11па110п, ауес Лез гевехЈоп8 виг Гехегс1се е4; зиг Гаг4 тШ4а1ге, раг Моп81еиг ***, т—12, Ау1§поп , 1753, р. 125. По овоме писцу велики човек само се по томе познаје, што уме триумФовати над препонама, којс беху против љегових пданова, као год што се морад добродетељног човека тек у несрећи позна1е. — Што се тиче Вилхелма Оранског, рецимо као ш го 1е Макола1 рекао: »11 ако му битке не спада1уу велику тактику , опет му с правом прнпада титула велики човек. Никаква несрећа пе могаше га ни за 1едан тренут извући из његовог постојанства и свшу Н>егових св01ства.* ШзМге (3' Ап§1е4егге, почетак главе VII.