Vojislav J. Ilić : književna studija

Војислав Ј. Илић. - 95

У Епих Рогопав, једној од првих својих песама, жали великог јунака пољска слобода Кошћушка; а у Гласнику Слободе пева како је, на доглед Београду, погинуо грчки револуционар Рига из Фера, „син Јеладе“, „мајско сунце коју греје“. 1887, пред политички слом те године, испевао је ону бунтовну песму Краљ Ричардо, која се прво звала Де гог 5 атизе, и цео свет је у енглеском тиранину лако спазио слику краља Милана. 1887, штампао је у Новом Београдском Дневнику, одмах после једног скандала на једном дворском маскенбалу, своју песму Маскенбал на Руднику, која је била забрањена и због које је песник морао да ноћу, у сред зиме, пешице, бежи од Горњег Милановца до Крагујевца, и због које је био стављен пред суд и одговарао пред њим.

Примерци његове слободњачке поезије, докази његове грађанске храбрости многобројни су. Из њих се види да је овај „салонски песник“ и „аристократски_ песник“ волео и умео да буде и народни песник, песник слободе, и да на својој „сребрној лири“ затегне и гвоздене жице. И тај човек који је код нас сматран као највећи противник „примењене“, пригодне и политичке поезије има тако смелих и бунтовних песама, какве никада нису имали ни Змај пи Јакшић, Не под шифром и у каквом дневном политичком листу, но у Отаџбини, под својим потписом, он је 1888 певао:

Обуци, Музо, свечано одело,

Свечана ј' песма коју ћу почети;

Суморан глас ће бити ко опело Е Ил' као уздах, што из груди лети.

Сутон је пао... Дан и сунце оде,

Ал душа с тугом светлости се сећа, Упалићемо буктињу слободе,

Место лојаних новинарских свећа.

А њезин пламен није тако мали,

Он може, Музо, небо да запали.

Тугу ћу своју поклонити роду И гробовима отаџбине своје,

. % Да силно јекне усклик за слободу