Vojislav J. Ilić : književna studija

Возислав Ј. Или. 57

ности и држим да је ретко ко од његових вршњака боље познавао овога песника... Свог првог уметничког импулса добио је Војислав од Пушкина, то је несумњиво“. У своме чланку о Шекспиру или Бакону, Војислав Илић назива Пушкина „епохалним песником новије руске књижевности“, а у песми Моме Гарику, из 1883, вели:

И ја ко мирни добри ђак

Жуковског и Пушкина...

А 1886, у песми Госпођица Н., сећајући се своје прве младости, вели: То беше узор оних дана. Кад је у младом срцу мом Трептала бледа Татијана И романтични Ленски се њом. Кад сам сву ноћ крај Пушкина Лепота женских снево чар. И плашио се Ањегина, И неговао срца жар.

И када се прочита цело његово дело, и сувише се даје видети колико је ноћи над Пушкином провед, и да је руски песник врло много на њ утицао, не само у тону и надахнућу, но и у предметима, па каткада и читавим реченицама и стиховима. У својој студији Војислав Ј. Илић“, Г. Владимир Ћоровић се потрудио да из ближе одреди тај утицај. Он је нашао да је Војиславу из Пушкина остало оно основно елегијско расположење, осећање светског ништавила, умор од живота и безнадеждност. Од Пушкина му је, добрим делом, дошла љубав за класичну старину, класични мотиви и известан класичарски речник. Хексаметар, строфе од осмерца и седмерца, песме

са насловом „“.,, дошле су му од Пушкина. Из Пушкина су му извесне речи које често употребљава, као „поклоник Муза“, „небесно кандило“, „светило дана“, „срца

жар“, „тамнозелени сад“, пророк, тимпан, кинџал, сладострасни, и тако даље.

ЕД. Ј. Илић: Гдекоја о Војиславу, Бранково Коло, 1907, стр. 729. 2 Стр. 8—28, 29—80.