Vojvoda Dojčin : tragedija u pet činova

6:

ДО (мучно. Мој нерад што се диго на мене! А. Та какав нерад 2 Д. Зар га не видиш2 Навалио је на ме, стеже ме, ЈИ сад се носи са мном. Витлам га, Жестином силном витлам нерад ја. Он види да ћу ја надвладати, Па ипак још ме драшка, подбада, И ликује што ја надвлађујем. А. То једини је непријатељ ти Што, побијеђен, не мрзи на тебе. И та ти мисо душу уздиже. (Пође десно, опази у дну Милутина, па стане. Милутин улази)

Девета појава.

Пређашњи и Милутин.

М (стане код врата). Не могу даље. Морам рећи. Што Од чељади не могу макнути. Шта хоће2 ј Пита кад ће доћи час

Да и њој свој већ сунце огране Ко мени што је.

===

Што поручују2 ; Ал сви ме траже, сви ме питају Не једноставан, кратак одговор, Већ дугу причу, па не могу већ Измоћи свима. Амо хоће сви, А ја их мирим. А. Нек се стрпе још. М. _ Ал нема ко би те умирио Већ сам господар да се појави. Д (потапше Милутина по рамену). Појавиће се. Реци, доћи ће. Још мало само.

==