Vojvoda Dojčin : tragedija u pet činova

69 Петнаеста појава. Анђелија и Балабан, затим Дојчин.

Б (клања се достојанствено, све му држање одаје пуну одлучност).

Заоставши и данас, помислим

Да навратим се опет. Можда ћу

Извјесније што данас понијети.

Најмања нада да ме испрати,

Да надом господара усрећим. —

Ах, ноћас мио санак снио сам,

А милу санку срећа пратиља!

И данас ће нам срећу дати Бог

— Од мајке то сам давно слушао —

Да господару, сину Муњином,

К'о муња да му срећу дојавим. А (мирно). К'о јуче. Б. Исто 2 А. Исто.

Б (слегне раменима). Виши знак. А (мирно гледа вез).

Б (упиљи се у Анђелију, али како она никако не скида очи с веза, настави он сада, пуно слободније).

Да л проучи ми, свијетла госпођо, Најдражи порук сина Муњиног2 А. Прочитах га. Б. Ох, срећан, чујем то! Још и ту да ме срећа послужи, Да господару срећу дојавим. Ја знам да веће среће не може Од ове нико јавитг никоме, А његова је срећа живот мој, Јер ово срце куца за њега. А (мирно гледа у рад).

Д (извири, запрепасти се, али остане мирно на вратима).

Б. По томе судим, знајућ' прилике