Vojvoda Dojčin : tragedija u pet činova

16

И то је та захвалност позната Што стари нам је обећавају ! Ал' ја сам тек изводњикавио, О њему што се бринем! Луда ја! Нек иде куд му драго! То. Не ће нам Сигурно више моћи сметати. Отезање и мудричење му Већ додијало мени. Ант. Нек иде. Послужио је доста мисли нам, У Дојчинов је двор нас увео, И сад нам посо лакши. То. Хвала му. Ант. Ами сад напријед ! (Прстом по челу, забринуто) Мути ми се ту Из овог излаз мутан, нејасан: Ни Теодора, ни Балабана, Балабанове пратње нестало. А гдје су Куд суг Бог то нека зна ! ТО (као да се сјети). (С Балабаном је мор'о отићи; Изненађење ту сад припрема Лукави Грк и Турчин лакоми. На себе само сваки мислећи, Ту натежу се и надмудрују Да један другог брже сатаре. дДнт. Да ђаво их однесе обадва ! О томе више ја се не бринем, Већ друго нешто: Двор да видиш ти! То нема више као до сада Кад у двор ступиш да те прожме скроз К'о мртавштини слична учмалост, А гробна те тјескоба обузме, У дворницу ма само ступиш ли, Већ То (врло испитљиво). Што је2 Ант. Нови живот настао. И Јелица се сва промијенила,