Vojvoda Dojčin : tragedija u pet činova

7

Из лица буји полет —

ТО (као да се сјети). Удаја ! А можда се и Анђа припрема Да с Теодором одмах отиде. Да! То ће бити! Ето, а њих два Припремају то, за нас не маре! Досјетљив сам ти, је лиг

АНТ (дубоким болом). Прођи се Та наша напаст (брижно) живи — ТО (пренеражено). Истина 2! Ант. У двору журба. То. Слуге> Ант. Чуо сам

Да сјутра већ и град обилази.

То. И то зар!

Ант. Тежак пос'о чека нас,. Најтежи што се може мислити, Најпречи опет —

То. Ја сам приправан. Код мене нема оклијевања !

Ант. Уклонит ову напаст!

То. Свршено ! И разговор о томе престаје Ант. Бјелоцрквићи, Зојић синоћ су У походе нам стигли То. Нама зар Ант. Та Дојчину су стигли. Ми смо их На путу срели, кући свратили, По обичају излукавили: Ти дођоше да Јелу испросе За Радула Бјелоцрквића. То. Да! И ми смо неке звијерке премудре,. Што, увјерив их да смо рођаци — Да, посланици цара рођака К'о рођаке у кућу свратисмо Да тјешимо их како можемо, Да, раскарени, ту приберу се Од жалости за драгим Дојчином. —