Vojvoda Dojčin : tragedija u pet činova

92

То. | Нико жив Још изашао није. Пазим ја. Од поноћи ту, будан, стражарим. Ант. Још дуго не ћеш чекат. Мора већ Изаћи амо То (показује нож под хаљином). Чека. Жедан је. Ант. А ВИДИШ ОНОГ (показује иза брежуљка) лаковјерника, Бјелоцрквића пустог Радула! Не може даље чекат' ! Изађе ! (Љутито даје руком знак да још чека) А отац му и Зојић Никола У јаду ти још чаме у соби, И мисле. карни, данас коко ће Пред Анђу ступиг и пред Јелицу, „Пред ојађене двије сироте.“ У таквој вјери они тамо су, У таквој вјери и тај (покаже иза брежуљка гдје је Радул) копни ту. Најважније је заговорит га, Што дуже тамо да задржи се, Из двора док се Дојчин упути И овуд прође, мало замакне, Неопажено да се пошаље На онај свијет. | То. То је свршено Чим појави се отуд Ант. Опрезно! А Радул још не позна Дојчина, И то нам је у прилог. Рекох му Да неки витез у двор униђе, И да се стрпи док не изађе. Ал сада морам кући. Бојим се Да они, можда, не ће чекати, Јер карне људе мисли свакакве Обузимају, па да сами се Без мене њима двјема упуте А Дојчин још да дише — То. Ту сам ја