Vreme, 01. 10. 1933., str. 8

СТРАНА8

Недал.а, 1 октобар 1933 гојц

Ач;

, ,етДА СЕ ^НАСАЕЈЕТЕ.. УЧТИВОСТ

— Ви бн, непознати господине требали да знате да се на улицн не прилази дамама... — Извините, онда ништа! — а да се претходно не ски не шешир... („Оа5 т№геббап*е В1аК" — Беч) • — Ја волим да у овај свакодневни живот унесем малу дозу опасности и ризика... — Дакле зато ви једете грашак ножем...?" * — Ја ти забрањујем, драга мо ја, да без мога знања скраћујеш тако јако своју косу. — Шта? А јеси ли ти мене питао кад си се решио да оЋелавиш? • — Срамота, дечко, да тако страшно псујеш на улици. Шта би рекао твој отац кад би то чуо! — Ах, он би се страховито обрадовао. Већ четири године је глув. • — Мира у свету неће бити све дотле док се не избришу сви дугови. — Верујем. А шта мнслиш да ли ће и мој кројач бити свестаи те исттгне? • Господдн и госпођица седе на балко.ну. Месец сија. — Ја знам, лепа госпођице, на пгго ви оада мислите... — Па добро зашто се према то не управљате? И онако нас нико не може видети... • — Да ли је тај ваш песнички ванат благородан посао? — Како се узме. Ја. например, добијам, све оно што напишем, натраг са највећом благодарношћу...! * — Па шта си му ти рекао кад се почео свађати с тобом? — Ништа. Био сам лаконичан. — Шта значи то? — Не знам ни ја! Само знам да сам му ударио шамар.

УЕМОАРИ СЛОВЕНЦЛ ИЗ МАРИБОРЛ КОЈИ ]Е ИМЛО ХАРЕМ СА 12 ЛЕГИТИМ НИХ ЖЕНА

Дожавља/а Лбдел Кримова меика јујословенскоГ мехашчара Едуарда Облака

Сорупсјћ! ћу „Угете"

1 I Био сам млад, врло млад, а ргт се тек свршио. Људи су говорили да почиње ново доба. Нико није желео да се прикаже сувише миран. Авантуризам и романти-I чарство поново су се појавили у људским прохтевима. Ја, Словенац који је већ успео да се сроди са морем, управо сам био свршио поморску машинску школу а већ сам био мнслио о томе како је потребно да прво обиђем свет неколико пута, проу чим море, па тек онда да уз.мем праву линију за живот. Бићу дуго млад! — говорило је нешто у мени. Од човека до човека, од лађе до лађе. Много их је било у при станишту. Врило је. Ратне су се мешале са путничкнма. јахте са теретним бродовима. Около су, као мухе, летеле мале једрилице и чамци. Коју од тих лађа извол>ева Господ да ми додели? Господ ме је прво претурао од једне канцелармје до друге, од једног капетана до другог, док

Буенос-Ајрес

Г. Едуард Облак ме најзад није приближио .,Кароннји". И, као да је шапнуо команданту овог Кунардовог брода: „Узми тога младнћа, јер му горе очи за доживљајима". Добио сам ударац по рамену: „Бене!". Сви се поморци сећају тог првог ударца капетановог по рамену. Није ни сувише нежан ни су више груб. Таман... И потсећа на оне давне витешке ударце мачем: „Ударам те мачем (краљ). витеже мој, и од сад је твоја судбина борба и част...!" Тако отприлике. Бар кажу старе књиге, које смо ми младићи гутали. Хоће ли ми целог живота оста I ти до тог ударца предодређење ј за борбу и част? I Пиштаљка звижди. Колос се

миче. Огромни дах сирене јурну у небо. Лађа побеснела своји.м подв'\дннм пропелерима. Џин хиљада тона креће... Свет...! Ах, свет. колики је свет..! Где ћеш ста^и, друже 0блаче? Равномерно ударају мотори. Од сада то је вечита моја симфонија. И сада, кад спавам, они раае у мојим ушима. Мотори, каквз дивна песма, каквн сјајни шуштећи муклн инструменти! * Океан остаје за нама. У Буенос Ајресу реклн су хладно: „Младићу, многима смо рекли исто: ку.\ који". Тако дакле? Сасвим једноставно кажу: изволи напоље! Лађа и.ма, истина, места за три хнљаде људи, али за Едуарда Облака нема. Едуард Облак преко.мандо ван је са осмехом на копно, да бу де један од маса незапослених, сем тога непријатно при.мљених странаца, један од гладних. Лутајте, младићу, где знате. Ми не требамо вашу неискусну помоћ. На све сам мислио, али на то ца ћу остати поред школе без хлеба и рада, без отаџбине н сре ће. нисам мислио. Ја сам веровао да некоме требам. Коме? Можда бих Ја и остао на тој проклетој џиновској „Каронији" да сам нмао у својим дечачки.м годинама онолико стрпљења колико неки стари седи кр.милари који су подносили све за вољу осамљене деце на далматинској обали. Али, ја сам тада имао још сувише вере у себе, и поноса... Бродски инжењер, коме сам био подређен, био је Енглез. Пио је тако страховито да се није могло издржати, и поред ветра, на два метра до њега. А његови ша мари били су проста рационалнзацнја: мрзело га да говори. Он је мислио да се шамарима краће каже оно што он жели. Чудни

Морсеови знацн, који су и те кзко болели! Ја сам се склањао, затим г оубо одбијао његову руку. после се тукао. Кад је он почео да кидише на један начин који не бн могао да прође без крви, ја сам се ложа лио даље. Онда ме је хт-о бацити у Океан. Срећа је бнла што су његове речи против мене упалиле. и ."то су ме отпустили у пристаништу Буенос Ајреса. Иначе, ко зна, на повратку би ме бацио у море. Јер, са поносом и отпорношћу не може се далеко на броду. А сад сам на тротоару Буенос Ајреса. Људи пролазе а ја нити знам много да са њима причам, нити у.мем да затражим какав по сао. Уплашиле су ме масе бедних незапосленика у пристаништу. Кад за њих нема, како ће за мене! Пара тече из џепа као брдска брзица. Човек се чуди тој брзини. Где ли је већ моја уштеђевина? Није ли ово већ други дан како не једем? Господи који си дао да ме капетан „Кароније" огласи за витеза, дај ми хлеба' Заиста, много је то тражити од Господа готов хлебац. Он даје кишу и сунце који стварају услове за хлеб. Изволи. ради и преради! Он је доста дао. Али, како ћеш кад ти не дају да радиш и прерадиш? Сунце греје. алн глад....! Једнога дана ипак... у службеним новинама појавио се мој број, број под којим сам се пријавио у берзи да тражим посао као трећи машиниста. Чнновник у Оођјета тапШта изненадио ме невероватно кад ми је рекао да је брод на ко.ме треба да радим при ватна својина аргентинског милионара Никамора Внлалте, и да та лађа служи само за разоноду. Визирали су моју морнарску матрикулу, снабдели ме трошковима за пут у Розарно де Санта Фе, матично пристаниште „Елвире", на чијој сам дивној палуби требао да радим.

Воз јури кроз богате аргентинске ливаде и поља, док испод нас пролећу осмеси гауча и погледн дивних девојака. У сантафешкој луцн тражио сам нервозно „Елвиру". Горда јахта са 6000 тона стајала је внсоко изнад осталих бродова. Доминирала је целим пристаништем. Свидео ми се одмах тај стари једрењак коме су тутнули у утробу дизел - моторе и рекли: „Сад си подмлађен, и зовеш сг пароброд!" Пун егзотичних укра са. дубореза и сличица, он је личио на неку амајлију. Био сам у деветом небу од задовољства. Наслонио сам се и маштао. Одједном нека рука спустчл? се на моја рамена. Ах како је то обично у свету, то ударање руком о раме! Значи некако као. тебе тражим! Окренуо сам се много лаганчје него што би се окренуо дан раније у Буенос Ајресу. Та био сам сада сит! — Ја сам Гастон, морнар са палубе! Учинило му се да сам ја увргђен тнме што ми се непозван претставља, па се некако стужио и рекао да ме удобровољи: — Сагатђа! Ез тиј ђопНо т е$1о Нагсо уатоз а еапаг р!ата! (Врло је добро на томр бооду. Зараднће.мо паре). Онда се окренуо и некако другарски ме погледао искоса. Отишао је пре.ма „Елвири" вичући из све снаге: — Тгајеап 1а кајц*а с! тасјШ5*а ђипсао! (Доведите ча.мац, машиновођа је стигао). Хозе Гарција, један проседи поморски курјак са ситним црним очима доброћудно ме је примио на броду. Био је командант и одмах је то показао својом оштрино.м. На крају је рекао једну сасвим необичну реченицу: Треба да ти каже.м и то: наш газда Вилалте је старији човек, али има необично лепу и младу жену. Гђа Ливија је веома заводљива, а муж јој је страховнто љубоморан. Чувај се да гђу Ливију не погледаш другчије но што се гледа пристојно, н без неких намера...! Обећао сам. Шта може коман дант друго да жели него да обећам. Ваљда није очекивао да ћу рећи: „Е. мој мајсторе, ухватићу је ја првог дана око паса"! Формалност. Али како чудновата...! Одмах сам пошао у машинско одељење и почео на тенане разговарати са механичарима који су ми били додељени као помоћ ници. Сви су били врло љубазни и распнтивали су се за мене. (Наставиће се)

ФИЛМ - ТОВФПЛМ »е<=

Југославаја у немачком филмском журналу Филм са Хозе Мојиком. — Успех Хелен Хејс. — Браћа Фрателини мл фихму. — Један Болваријев филм

Т. др. Урлих Шулц, вођа Уфипе експедиције по Југославији. који је снимао осам културних фил.мова на нашем терену, у листу „Фељтон", који излази као информационо издање Уфе, описао је тај пут са много одушевљења, специјално за Далмацију. Г. др. Шулц истакао је да је Југославија за филм потпуно нова земља, али зато земља са хиљада ада могућностч за снимање. Игти че особито шаренило оријенталског живота у Босни и Јужној Ср бији, прекрасне народне ношње. Наглашава да је први снимао прм ват^н живот муслимански. у њиховим кућама, као и да је успео да у повољним приликама искори сти слике са радова на гајењу ду вана, пиринча и афијона у Јужној Србији. Међутим, оно што ј* наЈВише одушевило г. др. Шулца, то је снимање у Далмацији. Један његов оператер, г. Штанке, конструисао је специјалан апарат за снимање под водо.м. У том апарату провео је г. Штанке свак «јг дана по неколико сати и снимао живот риба и осталих морских животнња из непосредне близине. Филм који доноси те слике претстављаће праву сензацију. Г. др. Шулц није радио у једн .м правцу. Он је ишао с краја на крај наше земље, и снимао све што је било интересантно за културни филм. Знао је да су у Евро пи већ изумрле дивокозе по планинама. и кад је чуо да оне по-*тт је у Југославији, послао је два оператера на највише врхове Сло -^веиачке. Г. г. Мала и Зухнер не1^||—■ сузјр цј

пели да их запазе и сниме њихов живот. Исти оператери радили су и по огромним ритови.ма Саве, Обедској бари, где су снимали живот ретких мочарних птица. Ту је јунак једна стара кашикара, а статисти њени младунци. То су изненадни снимци, ухваћени срећ но и из близине. Најзад, г. др. Шулц је снимио и наше реке. водопаде (Плитвице и Крку), па са чувеним возачем кајака г. Френцом обишао брзаке Дрине. Са свима овим снимцима др. Шулце је одушевљен. Оси.м филмовз које је он створио у Југославији много ће значиги за пропа^андх наше земље, и-упознавање њсних имтересантности.

Дон Хозе Мојика прилично дуго није био на наше.м платну. Прошле сезоне видели смо два његова старија филма, па и та два фнлма, ма како да су оскудевали понегде у режији, били су топло примљени. Разлог је прост: Хозе Мојика је можда једини певач тонфилма који одговара они.м финим старим филмским љубавницнма, који су се у вре.ме немог филма бирали по лепоти и мушкости, и освајалн публику за нову у.метност. У доба тонфил.ма ми гледа.мо сасвим нове љубавнике на платну. Они су делимично само добри глумци, без лепоте и стаса, или само добрн пезачн, а у то.м случају не може бити ни говора о неком спољње.м изгледу који би одговарао једном идеално.м љубавнику филма. У Европи је пронађен само јеаан одли-

ђен још успелији: дон Хозе Мојика. Ово.м прилико.м ми ћемо видети једаи Мојикин филм који је изнад свих његових ранијнх тонфилмова колико по личном учешћу Мојике као глумца и певача, толико и по режији. Тај филм, који се зове „Дик Турпин", обрађује једну романтичну хајдучку личност, једног јунака-бандита који уме да освоји и да нападне, који уме да се гордо држи према моћнијима, а да буде велики пријатељ сиромаха Дакле, у свему један јунак који сам кроји правду на свој начин, и самим тим долази у сукоб са за-

Фнлмска звезда Хелен Хејс, коју ћемо ових дана видети у ванредној „Сестри Катарини", израђено; по Хемингвејевом роману, стекла је одједном, мада као врло млада ввезда, велико и.ме. Између толи кнх звезда Љубић на.мерава баш њу да изабере за једну нову фил.мску обраду Флоберове „Мадам Бовари". Љубнћ је своју идеју о инсценацији „Мада.м Бовари" одавна узалуд истицао, али до реалнзације није могло доћи услед тога што му се ниједна од познатих глу.мица није много свнђала за ту ролу. Хелен Хејс је ипак изгледала најбоља, и идуће године свакако ће-

Гари Купер и Хелен Хејс у „Сестри Катарнни"

конима који га оглашавају разбојником. Ннз таквих хероја планине постоји у причама свакога народа, а Дик Турпин је једно издање такве приче. У овом фил.му та романтична личност приказана је са много темпа, сјаја и снаге, уз по моћ лепих песама, уз учешће маса, уз трке и препаде, и, поред тога у друштву једне врло добре глу.мице, Моне Марнс, којЛ је че- '

мо је видетн у то.м фил.му о каме се већ сада пише као о великом уметничком делу. Уосталом, Хелен Хејс је баш у „Сестри Катарини" стекла свестрано допада<ње. То је можда један од ретких амернчких филмова који апсолутно у овему | одговарају европско.м укусу. На I премијери у Бечу, ових дана, ис- ј такнуто је да узбудљиви акценти ове ратне драме занста у.свему потсгћају на најбоље момет^ге ве•• - ч ■' фил^

сматрача који не воле површне ефекте. Истим темпом успона у Европи иде и једна глу.мица за коју се до скора мало знало: Марија Саренсен. Ова глумица, у сво.м комичном и оперетско.м жанру из дана у дан стиче све већу публику. Тре ба напоменути да ова интересантна филмска појава ради моментано у два већа филма, који ће се приказати у среднни сезоне, и опет, као и сада у фнлму „Био једном Један музикус (он се приказује са успехом у Београду) у дру штву Виктора де Кове. И он стиче све више прнзнања и допадања, па и њега може.мо ускоро очекнвати као једну од европских звезда забавног филма. Јармила Новотна појављује се ускоро пред нашом публиком са Густаво.м Фрелихом у фил.му „Ноћ велике љубави", у режији одличног мајстора Болварија. Чешка глумица Новотна, свакако, једна је рутинирана у.метница, о којој може да се гово?и само у најбиранијим речима. Из сезоне у сезону она нзгло греде навише степеницама фнлмске ранглиСте. Болвари, који режира са.мо са првокласним у.метницима, свакако је изабрао због њених све бољих квалитета. Сензацију своје врсте претстав ља један фил.м са браћо.м Ф?ателини, најчувенији.м савременим кловнови.ма, генији.мз циркуске маске и музичке имитације. Браћа Фрателини су једна кроз генерације постигнута вредност, таленти који су од детнњства васпнтавани у једној вештинн која се веома ретко може попети до толике уметничке вредности Париз се годинама одушев .Ђава њиховим триковима и њиховим музички.м атракцијама, њиховам неупореднмом духовитошћу и сјајним способностима да фасцинирају масе. Ту браћу Фрателинн видећемо ових дана у једном филму који је искључиво рађен због њих. искљу поср ећен њихов им «|дости ж-

==КРОЗ== ГААЕРИЈУСАИК/Ч ИЗ ПРОШАОСТИ Титус

Титус је провео детињство са Британикусом, са којим је и доцније живео у великој љубави и слози. Прича се чак да је Титус узео мало од отрова којим се отро вао Британикус, да би тиме доказао своје огро.мно пријатељство. Још у овојој младости био је чувен због лепоте тела и лика. Био је необично снажан и пун грађанских и војничких врлина. Бавио се и литературом, и био је врло вешт у прављењу стихова. Нарочито му је чинило задовољство да подражава туђе рукописе и често је говори-> како би могао да буде савршен фалсификатор. У морално.м погледу, кружила су о њему врло неповољни гласовн. Говорило се да је велики развратник и да је врло свиреп. Све су те приче биле основане на раскошним гозбама које је приређивао, дружећи се са евнусима и људима су.мњивог карактера. С.матрало се још, да је похлепан и да ни од чега не преза само да би до новца дошао. Чим је ступио на престо, сва тз негатизна веповања о његовом животу одмах су ишчезла, и Титуе је већ у самом почетку ссоје владавине доказао да је пун најдрагоценијнх врлина. Бирао је добрз и искрене пријатеље, приређивао је пријатне, али не и раскошне гозбе, и никад ником никакву неправду није учинио. За разлику од осталих римских императора, Тнтус се старао да спроведе у живот све реформе које је сматрао да могу помоћи народу. Кад би му се неко обратио са молбом, он је чинио све могуће да му изиђе у сусрет, а када су му пријатељи ставили примедбу да се и сувише заузима за друге, он и.м је одговорио: „Нико не треба незадсво.ган да напусти суверенову одају". Кад би се с^учајно десило да у току целог једног дана не учини никакво доброчинство он бн рекао својим пријатељима: „Изгубио сам један дан". За време његове владавине десиле су се три велике несреће: Ерупција Везува, велики пожар у Рнму који је трајао три дана и три ноћи н огромна зараза куге коЈ 'а је преполовила становништво. После пожара Рима прнмио је на себе да својнм сопственим сретстви.ма изврши реконструкцију уништене вароши. За кужне је такође учинио врло много. У наступу огромне жеље да што више буде добар према своме народу, зарекао се да ће очувати „чисте руке". Од тренутка тог зарицања па све до краја његове владавине никога ннје казнио смрт но.м казном, нити је дозвољавао да се она прнмењује. Једном приликом дознао је да су се два његова пријатеља спремала да склопе заверу против њега. Уместо да их строго казнн, Тнтус их је позвао на вечеру и рекао и.м је: „Моја владавина дар је судбине". Баш у вре.мену кад је Титус чинио највећа доброчинства, десило се да нзгуби жнвот. Враћајући се са једне претставе, изненада је загрмело, иако је небо било сасвим ведро. То је био врло рђав предзнак, и Титусу је било јасно да ће му се ускоро десити несрећа. Брзо је решио да отпутује из Ри.ма, али још првог дана путовања, ухватила га је тешка грозница. Продужио је пут и разгрћући завесу на својој носиљци, погледао је у небо, проклнњући судбину, која му је спремала незаоужену смрт. Знаци које је на небу вндео јасно су показивали да му се приближује крај". У.мрс је у кући свог оца, после две године, два .месеца и два дана владавине. Кад се вест о његовој смрти раширила, цео нагки 1е пао у дубоку жалост, као да су наступиле пос^едице неког ужасног про клетства. Сенат је одао мртвоч императору највеће похвале. Ниједном од његових претходннка ннје одата татика почаст и толнко признање.

ДА ВАМ СР ОСВЕЖИ КРВ, пијте неколико дпна^редовно .рано уј\једну ччшу пр^-дне Франц-Јо.-" I