Vukova prepiska. Knj. 3

94 ВАСИЛИЈЕ ВАСИЛИЈЕВИЋ ~

се кога глас лакше може изговорити, н. п. у, с, ш, % ит,д., ај, н, њ, и м дошли би најпослије, зашто је њиов глас најтеже изговорити.

2). За то је најлакше, како ће се писати велико 1, љ, %; ни великога ћ није било ни у штампи, док га ја лани нијесам наручио те се изрезало и салилило Ћ; тако за сад можемо писати ђ, Љ, Њ; па ако се писарима учини да није лијепо, или да је тешко за писање, они ће њи ласно поправити, као и остала слова што су поправљали.

д). Да је малој ђеци лакше за срицање мод, твоф ит. д., него ли мој, твој, то само могу казати они људи, који управо не знаду, што је језик, % тито су слова, м што је читање срицање, и како то ђеца уче. Језик наш, по природи својој, има у себи ), као полугласно слово н. п. у нас има млого ријечи првога склоненија, које у род. иу свима осталим падежима, осим род. млож., избацују а, Н. п. чворак, чворка, чворака; тако псто обојак, обојка, обојака; јарац, јарца, јараца ; крајац, крајца, крајаца ; јарам, јарма, зајам, зајма п 1. д. Тако млоге ријечи другога склоненија, које имају пред самогласним словом два полугласна, оне у род. млож. примају а међу два полугласна слова, н. п. пушка, пушака, тако исто девојка, девојака; тако се, Н. п. рај склања какогођ јелен; а олуја какогођ жена (само се додаје, или промјењује самогласно слово, а ) остаје на своме мјесту, као и остала полугласна слова): а кад би се писало (или управо да речем крпило и натевало, зашто писати као што треба свуда није могуће) по Славенској ортографији, онда би све те (и небројене друге) ријечи биле под изјатијама, и тако би онда наша граматика имала Бог свети зна колико луди и замршенџ пзјатија (зашто једна будалаштина вуче десет други за собом). Ја сам о том размишљао неколике године, и свакојако огледајући, најпослије сам нашао и закључио, да за језик наш овакова ортографија треба да буде (као што сам казао и у предговору к Српскоме Рјечнику на стр. 1Х, Х, ХТ, које видим да сте ви читали, и можете показати комегођ затреба); и о овоме позивам на мејдан нека изиђе когођ оће и смије, да се препиремо у новинама пред свијетом (ја се не плашим реценвија ни рецензента, него им се још радујем; па ако ми рецензент докаже што друкчије него што ја мислим, ја ћу драговољно научити од њега; ако ли он мене стане учити у ономе, што ја знам боље од њега, онда он нека учи од мене