Vukova prepiska. Knj. 3

96 ВАСИЛИЈЕ ВАСИЛИЈЕВИЋ м

ским) нешто противно учинило, те су га изоставили, или у друга слова промијенили (као и Талијани што су латинско сћ промјенили свуда у с: даклем ф на #!/) кад бисмо, н. п. узели ф у ријечи дуг, онда би требало писати и дута п Дутови, дужовник, дутнути, дужати, дужан, уздажнути, п Бог вна колико још овакови ријечи, у којима ми ф не изговарамо, какогођ ни у лад, ладан, ладовина, ора, кожу, вла, ттиса и т. д. пли га претварамо у друга слова, као што је назначено у граматици на стр. ХХХТУ. (За Српски би језик било приличније писати и дув (као дувати, дуван, дувна) него ли дуж). А у ријечи Ристос не треба још мање, зашто је та ријеч већ добила читаву фамилију у нашем језику, н. п. Ришћанин, Ришћаница, Ришћатски ; Риста, Ристић, Ристан, Ристивоје и т. д. (Тако и Талијани пишу, као што и говоре, (убађо мјесто СТггарив). Па кад бисмо стали све ријечи п0шрављати, онда би тек изишла сметња п мука, зашто ко ће знати ђе се пише оно слово, које се не изговара! Онда би смо писали 2 као Шокци ћ, ђе коме падне на ум, и ђе треба и ђе не треба, н.п. „А озашш' Тушјећ датораћ роботећ; да аттсећ, ђади ритпећ п от. д. Кад сте ви само почели о оваковим стварма тако мислити, ви ћете сами наћи и дознати, да је граматика, а особито ортографија, млото налик на рачун, н. п. кад човек рачуни што, па му изиђу каква врло мала разбијенија, њему би се учинило лакше, да она разбијенија, са свим изостави, да му не сметају преносећи и п преводећи тамо пи овамо, али ако и изостави, онда ће тек на крају виђети, да му не може проба да изиђе, и да му је сва мука узалуд! Тако п у граматици човеку се учини лакше и љепше да поправи једну ријеч, а послије она једна поправка повуче за собом десет други ријечи, које се не могу поправити, и тако он сам (ако мисли) мора признати, да је његова поправка права погрјешка ст његово поправљање кварење! — Писар треба да ријечи онако пише, као што се говори, не старајући се ни најмање, зашто се онако говори, а није ни нужно (то је посао други људи, нити је тако лак, да се сваки у њега може мијешати).

Опростите, љубезни и високопочитајеми пријатељу, што вам овако велико писмо надрља! Чини ми се као да се у вашој кући разговарам с вама, па би рад све да вам кажем што мислим: али се не може у писмо, особито не чујући шта ви велите о мојим мислима п ријечма. Ево још нешто