Zemunski glasnik

136

СУДБИНА И ЦАРСКА КРУНА. Други део, Наставк. — Господине ја вас не разумем ... нротепа војвоткиња брижна, а била је бледа као крпа. — Е, кад ме не разумете, насмеши се ооицир подмукло, а оно ћу вае питати друкчије. Где сте сакрили онога војника, што је мало ире ушао у ваш двор? Тек што је рекао, уђу три војника, и уведу Патонија крвава, бледа и издрпана. Један војник етупи пред ОФицира, и каже.му, како је ђенерал скочио кроз прозор, и хтео је у шуму да умакне. Двојицу од страже убије, али и сам падне. — Но, шта велиге? запита официр војвоткињу, а кад му она ништа хгеодговори, окрене се ђенералу. — Ко сте ви, господине? запита га оштро. — Војник републиканске војске. —• Ваш чин? ваше име? — Нетиче вас — се — ништа! одговори Патоније с великом муком од бола, јер једно му је ђуле сасвим размрскало раме. — Висте сада заробљени, па морате одговарати на питања моја, одбрецне се увређени официј). — Висте ме ухватили, али ја еам пре тога убио два војника. Ви ћете ме сада погубити и без дуга разговора, па нашто дуљит лакрдију. — Знате ли ви, госпођо, што год о вашем госту, запита официр војиоткињу. — Незна ништа капетане! упадне Патоније живо у реч. — Водите тога човека напоље. заповеди официр војницима, и ови га с великом муком изведоше, ј<>]) се ПаТоније снажно отимао. —- Госнођо! почне официр озбиљно. Ја долазим у име њег. екселенције маршала Маркеца, и у име његово питам вас за име и чин тога човека. Некажете ли, мораћете самном ићи. Ја вам немогу испуннти захтевање, јер и сама непознајем тога човека. Он је био код мене пе звани гост, и ви сте ме само долазком вашим ослободили од њега. — Добро. По преком суду он ће бити погубљен, а маршал тиме задовољен. —- С грахота! то је немогуће! цикие војвоткиња као громом пораЖеиа. Мај)нГ1Л неће учинити такав ирестун, неће, догод га ја могу уздр'1К»ГГИ, — Вадаза ће те се трудити! од-

Говори један Официр умотан огртачем, који једосада мало натраг стајао л све слушао. Беше сјајно обучен, и по томе судећи био је то један од виишх ОФицира, био је то главом — Маркец. Маршал заповеди војницима да изведу ђенерала и да га убију, а сам стане на прозор, да гледи и да да знак. Војвоткиња је пала на земљу пред ноге његове и молила и иреклињала, да не чипи то. Све бадава! Шест војника са запетим ггушкама стапу пред ђеперала, који блед и немоћан беше, јер му је многа крв истекла, Маршал макпу руком, војници опалише, и у сред праске од пушака — није се чуо болан јаук, него — одушевљен усклик: „живела слобода!" Војвоткиња на глас од пушака нолети к прозору и падне онесвешћена. — Осветио сам се! прошапута маршал, погледи с прекрштеним рукама хладно војвоткињу и — оде. * * * Образина је пала. Француска, то јест Наполеои III. нашао је за. добро, да не потиомаже више мексиканску царевину, јер се не слаже с интересима његопииа. Он је изјавио мексиканској влади, да ћђ још у 1866. годипи своју војсдсу повући. Од тога часА и од изгубљене битке код Санте Изабеле, 30. Марта, остављен је Максимилијан сам себи и снази својој. Маршал Базен изјавио је својим региментима, да се неборе против републиканаца, него само да се бране, а међу тим шуровао је с Јуарецом потајно. Тим вероломством Фрапцуским оспажили су се јако слободгваци. Све што је честито од МехиканаЦа отишло је сада у републикански стан. Свршетком Јунија заузели су републиканци под Ескобедом Матамору" тако исто и Монт.еру и целу провинцију Хихуахују, где се Јуарец с.талпо настанио, а у 1865. г. већ се био у северну Пасу иовукао. Оаксаку заузео је ПорФирије Дијац, а Михоакан опет Корона Регула. Бадава је покушавао Ми])амон, Алмонте, Елоан, Фишер „црни отац" да поврате сказаљку на сату од дванаестога сата. Кад већ никакве помоћи не беше, покуша сама царица, да исмоли у цара Францускога зајам и да остави јонт неко време своју војску у Мехики. Оама царица но-

лази у Европу, да последњу помоћ пот])ажи још један пут у Паризу и Риму. Како тежак и жалостан беше тај растанак. Сада се сетише целе миле прошлости и видеше горку садањост и још страшнију будућност. Још једина нада држаше царицу али цара ни то више. Он је видео, да му ништа друго неостаје него смрт или бегство, али то иоследње не допусташе му понос његов. Сутра дан исиратио је царицу. Дуго је гледао за њом. Поздравиб је своје отачаство, сроднике и пријатеље и стару мајку своју. Тамо му беше сва радост, иа сада му оде тамо и последња и једина радост жена његова. Ох, тежак је то растанак био! 5. 0 а м с а к р у н о м. У престолници мехиканској у народном позоришту сеђаху два господина у лолчи првога реда. Беху богато обучени. Публика их љубопитљиво гледаше. Мора бити, да оу ретки гости. Но народним су језиком са свим добро говорили, шта више и у самоме ирестолничком наречју. Види се, да нису странци. — Ортеага, проговори Алатора своме младом иријатељу, ногледај на царску ложу. Чини ми се, да ће оно бити војвоткиња од Монт р. Ортеага, који је са старим инсургентским ђенералом дошао у престолницу да докуче, извиде и иснитају, како стоје царске околности, погледи на ону ложу и хладно одговори: — Бога ми јесге! У исти мах мало се ужурбаше у ца])ској ложи. Цар уђе. Неколицина од публике устаце и тиме га поздрави. И оба ОФицира реиубликанска погледаше на оиу страну, али се ие помакоше са свога места. Међу тим она женска, коју је ђенерал Алаторе помено, иогледа на њихову ложу, и иоглед јој остаде на њима као прикован. — Иознала те је, Ортеаго, примети Алаторе, него ми се чини, да је не мила осећања обузеше. — А зар се чудипх томе? Јесам ли ја икада имао среће код женских. Тако се разговараху о љубавним стварима, па дођоше у разговору и на Натонија, који погибе због војвоткиње, — Сирома нагп брат! Онако млад, јуначаи, веран и заљубљен, на погиму од џелатске руке, као најнростији престушшк.