Zemunski glasnik

СУДБИНА И ЦАРСКА КРУНА. (Свршстак другог дсЈа.) Ленорманд и онај капетан, што је Перецу допратио до онога брежуљка не могаше винте на повратак у царску војску мислити, с тога смисле, да ступе у републиканеку. Сутра дан у зору били су већ у „•анђелској вароШи" око које републикански шатори и силни војници лежаху. 2-га Априла предала се Пуебла. Царска војска морала је положити оружје. ПорФирије Дијац, који је био заповедник републиканске војске враћаше се са бојишта. Крај њега је јахао пуковник Ортеага. На један пут дотрча један коњаппк и пришапну му нешто. Ортеага радос.но окрене коња к мексиканској капији и потера с војником, што му је донео вест. Кад је стигао тамо, види Перецу с Ленормандом и капетаном, где их републикански војници опколеше. На један миг ортеагин пусте војници Иерецу, али онане хтеде ићи, док и њена два браниоца не ослободи, што Ортеага и учини и да им још једнога ОФицира свога, да их прати, а њу поведе са собом. Она му у путу на брзо приповеди целу несрећу своју, и како је побегла из царскога двора. Ленорманд и капетан на молбу перецину, која је имала велике заслуге за републику, буду примљени у њихову војску, само што је мајор Ленорманд био капетан, а каиетап потпоучИк. Сутра дан већ су отигпли с војском против Маркеца, који је ишаО на већ заузету варош Пуеблу. Веома је био тужан растанак њихов са Перецом. Три дана после тога добила је од Ортеаге два писма, који се с Маркецом на путу сукобио и са свим га потукао. Кад је отворила једно писмо иребледела је. Њезин ујак, ђенерал Викарије, запита је, какво је писмо, кад се тако стужила. — Ево читајте! Ћенерал узме и прочита: „Поштованој госпођици Изабели Переци. С највећом тугом и саучешћем шал.ем вам посљедни аманет честитога републиканца. — Капетана Ленорманда — иемавише! Пао је каојунак, као републиканац. Сви му се дивише, али му живот, који је за слободу отачаства свога за-

ложио, немогоше лскупити. По жел»и његовој ши.вем вам ово писмо, које вам је, предвидећи смрт своју, написао. С вама заједно осећам големи бол за тим ретким човеком, који је у нама странцима у последњим часу поштовање и чуђење свиЈУ нас задобио. Нека бог заштити наше отачаство и његове храбре грађане! Ваш и т. д. Ортеага. — А шта у другом пише ? запита ^енерал и погледи бледо лице пећаке своје и сузне јој очи. — Пријатељско осећање; љубав мртвога — одговори болно и пружи и друго писмо. Сада се тужан разговор отпоче између ђеперала и нећаке му. Она је била сита света, њу је оставила свака нада на бољу будућност, па је желела у миру и тишини да дочека смрт, желела је у манастир. Ујак је свакако одврћаше од тога. — Судите сами, драги и добри мој ујо! судите по досадањем животу моме, могу ли ја бити честита мати, могу ли бити жена, која би љубила мужа свога, могули Достојно одговарати иозиву жене? Реците, ујо, по души! — Је л' те да не могу, и сами увиђате. Пустите ме с тога, да нађем мира души својој. Је-л' те, ујаче, да ћете се старати за вашу Изабелу ? . . . 'Бенерал је тужно гледаше, за тим је стипгге за огачаске груди своје, пољуби је у чело и дрмајући главом изиђе из собе. — Свете, поврати ми моју младост! викне Изабела још један пут тако тужио, да је човеку срце у грудима пуцалб и у неописаном болу плачући иадне пред икону спаситеља. Још је толико спаге прикугшла, да свету последгве „с богом" каже.

9. „Нека гине, где га сабља с т и г н е." Маркец је добио укор од цара, што је онако тирански поступао са стаиовницима мехиканским. Похарчио је толико благо и иајбоље војнике не на одржање царства, него ћуди своје чинећи гнусна насиља. То је печат срама на монархичком челу њиховом, кога никад из историје неће изгладити. Тај писмени укор морао је прочитати ОФицирима својим. Тако је цар зактевао. Гњеван је био Маркец због тога, а и сви ОФицири беху пуни незадовољства. Кад се листоноша враћао, дао му је Маркец неку депешу на цара, и наложио, да изјави цару, даје све

оно, што је чинио, морао чинити и да ће он и последњег војиика игртвовати бранећи царство, и око зна, да ће републиканци победити, јер иосле им неостаје ништа друго него шаФот. С тога се неда жив у руке. Пред вече крене се листоноша у Кверетаро. На путу наиђе на реиубликанце, којима вођ Ортеага беше. Од њих га ие заболе глава, него се још Ортеага п, сти с њиме у пријатељски разговор о царству и републици. Могаше се лепих мисли чути. Угњетачка уирава може у народу дотле постојати, док народ не до!)е до срества, којим ће ју отклонити, а народ, који носи окбве и јесте за њих. Многи народи још стењу под деспотизмом својих рођених синова. Али најљући непријатељ тих деспота у ропскоме царству, то је омладина народна. Победа је њезина иавесна. Здрава из темеља, оружана науком, одушевљена елободним духом и обавешћена у позиву своме победиће непријатеље слободе, неиријатеље живота народног. Тако је реиубликанац зборио „царскоме иоданику." Слободну мисао није скривао под скут лукаве притворности. Од њега јејош царев листоноша дознао, да.је република изрекла суд над царем и царским марпМлима, да сваки од њих гине, где га сабља сшигне

10. Ж р т в а п о л и т и к е. Сунце максимилијанове среће беше на заходу. Шта није радио, да би га само задржао? Шиљао је узастопце ђенерала Алмонта и кабинетекога шефа Елоана у Париз, да траже помоћи. Све бадава! Најпосле пошље и саму царицу Шарлоту, а он сам остане, да у очајничкој борби са још неколико својих верних држи душу, док Му нестигне сиасење, или — извесиа смрт. Шарлота је отишла у Пари.з цару Наполеону. Али с каквим срцем? У земљи оставља човека кога од срца љуби, оставља га у највећем очајању, у најпећој опасности живота, а иде у друго царство, иде човеку, који већ скоро двадесет година све људе за своје оруђе употребљава, којијекадар једног човека као и цео народ жртвовати, само да своје частољубље засити и да своју славу увелича. Какву помоћ може изгледати од човека, који је ногазио светињу скунштине народне, који је слободну реч угушио, слободу штампе погазио а толике