Zemunski glasnik

Стунање на престо ЈГелнсапете Цесаревпе.

(НЛГГАВЛК ) То измирење огдашено је тиме, што је породици Долгоруки опет иов])аћена стара вал«ност, коју су од вајкада уживали, а у посдедње време били су истиснуги из сваке вихпе ночасти и живеше тако нонижени у осами, што их је јако тиштало. Кнежеви Долгоруки беху вође руске партаје и од намтивека седеше цару уз кољено. Они су најетарија, најугледнија и најбогатија нлемићска породица у целој Русији. Они су пореклом од Рурика, основача рускога царства и имађаху толико добара, да су се могла са немачким краљевинама упоредити. Први цар из куке Романова, Михајило Феодоровић, оисенио се кнегињом Маријом Долгоруком, и тиме је ту породицу и са владајућом царском кућом сродио. Па осим тога, Долгоруки заузимаху прва места до цара у различна времена и у различним слуЈкбама и многи су из иородице били цару то, што је на пр. Михајило Долгоруки био цару Феодору, наиме први саветник и министар, његов ђенералисимус и најискренији ирЦјатбљ. По најзнатније и најпажније улоге имађаху Долгоруки за време младога Нетра II. унука Петра великог. Под њиме не само да су заузели најважнија министарства, и звања, не еамо да с.у управљали војском и на суху и мору, него Иван Алексијевић Долгоруки беше цару унраво десна рука, и преко Иванове воље ништа се није у држави урадило. Па осим тога хтео је још Петар Н. да узме Иванову сестру, Катарину, али изненадно умре, баш на дан, што је за венчање уречен. То је било 29. Јануарија 1730. г. Али те исте Долгоруке истисне из свака унлива царица Ана одмах како је ступила на престо, премда су Долгоруки највише допринели, да она постане царицом. Неке је и у Сибир прогнала, а то све за то, што су били носиоци староруске партаје. На место њих довела је Бирона, Остермаиа и Миниха, и како се већ сви зваху. Дакле није никако чудо, што је народ био радостан, и што је то сматрао као неки особити догађај, кад се чуло, да су Долгоруки онет у старој милости. И то није био иразан гдас. Свршетком Августа дозвала је царица Ана у Петроград Сергија Ј'рего(»овића Долгорука , а то је био ујак оног Ивана, што је Иетру II.

све био. Кад је догаао рече му, да га именује послаником у Лондону, а осим тога обрадује га гласом , да ће се та царска мидост излити и на цеду породицу његову. Ту не беше дакде варљиве наде. Сергија се одмах спреми за пут. У вече истога дана походио је Бирон гроФа Остермана у Јг.еговом дворцу, јер је гроФ лежао од нодагре, па иије могао никуда из собе. Дуго се разговараху. Незна се шта. То је њихова тајна. Тек је морало нешто врло важно бити, јер обојица беху веома озбиљни. — Страшна је игра започета, ироговори Оетерман. И ја би одсудно био нротив тога, да сте ме уиитали за савет пре него што сте наложиди Китлеру да изврши. — Јесте бачено на коцку, одговори војвода Бирон , ади ћемо добити, и бићемо чисти пред цедим светом кад ове Долгоруке, које смо већ повратиди у Мидост царичину, као неваљаде издајнике свету покажемо и уништимо. Носде тога се растану, али за мало. Трећи дан, ноћу врдо доцне дође Бирон опет Остерману и то са свим веседо. — Наша победа! викне и извади из џепа велики завежљај артије и рашири га ио кревету, у којем је Ос-терман дежао. Пре једнога сахата вратио се Китлер и све је испало , како сам већ у напред мисдио. Ади ево читајте најире ова нисма, иа ћу вам онда ја оиширније нриповедити. ГроФ стане ]>едом читати, и што даље све же.вније. — Бога ми! ироговори зачуђено, када је и посдедње писмо прочитао; таком се свршетку нисам надао. Само ми се једно не допада. Бедика кнегиња Јелисавета није нигде овде упдетена, а ми је нећемо моћи у ироцес увући. — А нашто нам то, пријатељу, одговори војвода. Она ужива у радостима дана својих и у својим страстима, и нама нешкоди ни иајмање. Него на Додгоруке ваља сада устати. Погазимо ли њих, пашће и ти Старо-руси. Него чујте сада, како је Китлер сврншо свој посао. И Бирон, војвода курдандски, приповеди грофу све по реду. — Шта? повиче Остерман. Дакде на немачкој земљи га је убио, а не на пољској, као што мује зановеђено. За бога, Европа ће нас проклети, и никада се нећемо опрати од срамоте тога злочинства. — Берујем, да ће тај догађај огорчити свет. Но шта ћемо, кад

Китдер Синкдера није могао ухватити у Пољској ? Ади ништа. Царица не зна ни речице о томе, и ми ћемо у име њезино одважно и свечано протестовати прогив тога, што нама иодмећу то крвничко дедо. — Мислите ли, да ће те тиме задовољити Епропу. — Не мисдим; ади ћемо наш протест оснажити још тиме, што ћемо Китдера и Левицкога жестоко осудити и V Сибир нрогнати на вечито робовахве. Кад се за некодико година ствар заборави, ми ћемо их опет пустити, и даћемо им обећане регименте у којој гарнизонској вароши. Него се сада оставимо тога, и гдедајмо, како ћемо најбоље употребити ове доказе против Додгоруки, које у руци имамо. Дуго се још разговараху. У разговору их је и зора затекда. Некодико сахата носде тога догодидо се нешто, што је не само Петроград, него и цеду Русију у страх и бригу бацидо. По наговору Бироиовом, војводе курдандског, сазвада је царица ведики министарски савет, којем је сама председавада. И у томе савету оптужи Бирон све Додгоруке и сроднике њихове због неверства царици и издајства отачбине, и засведочи све дотичним иисмима. — Турци и Шведци, тако је гдасида тужба, наговорени су од Долгоруки, да у један мах упадну у обдаст руску. Међу тим, док би та невоља и тај немир, што би се отуда породио , трајао , кнезови Додгоруки би са својим многим нриврженицима иодигди општи устанак, и нобили би све Немце и све странце. Саму царицу Ану ухватили би заједно са нећаком њезином Ан»м Кардовном и мужом њезиним Антоном Улрихом брауншвајгским и бацили би их у вечити затвор. Војводу Бирона курдандског, Миниха, Остермана и још тридесет иди четрдесет других најоддичнијих лица од немачке партаје ставили би пред изванредни суд, ако их беснило народа неби дотде рашчупадо на комаде. . . . Тужба беше страшиа и тешка. Подовина да се обистипи, иа сви Додгоруки да падиу под мачем. Прва последица тога беше то, да су кнеза Сергија Грего])овића Долгорука одмах затвориди, а тако исто и Ивана Адексијевића, негдашњег љубимца Петра И. и још друга четир кнеза из нородице Долгоруки. А сродника њихових и оних, који у ближем сношају с њима стајаху, било је иреко двеста. Но вдадајућа