Zemunski glasnik

356

да се изобрази, па да буде уважен човек, кад наследи очино имање. Тако седеше они често на прозору своје мале собе и радише, и Херберт би онда почешће бацио поглед у башту дворску, где нека девојчица скакуташе. И на такав поглед увек му се оспе по лицу као сунчана светлост. Он ју је добро познавао. Често ју је сретао на улици или у пољу, и увек је с њом ишла једна постара госпа, њезина васгштатељка и један дечак његових година, али слабачак. Више је пута у сусретају говорила с њиме и то с неком љубопитљивошћу, чуђењем и поносом. Херберт би увек тако потајно нешто задрхтао. Знао је, да она није његова прилика, и да не може никада до ње доћи, али је опет увек звао својом, кад год би му се појавила V души, која плившпе у будним сањаријама. ТаКо је провео једно пролеће љубави, а увек је крио своје осећање испред очију своје мајке. Но како му јеједнога дана силно и радосно куцало срце, кад га је мати нослала у двор, да прими наручбину за леп ланац од косе. Девојка, која му је наручбину дала, није могла оћутати, да је то коса милостиве госиођице Јелисавете и да је намењено господину барону за његов имен дан, који ће још за коју недељу славити, док се он новрати с пута. (Ј великом је муком утајио радост, кад му је мати предала, да он то изради. Тоиио се од радости и небројено је пута љубио ону свилену косу. А како му је тешко било, кад је помислио на онај час, кад ће се растати с њоме. Нешто је мало одвојио косе њезине и за себе и то је чувао, као највеће благо своје. Дође време и Херберт однесе красан ланчић. У башти чује њезин глас и срце му задрхта силно. Јелисавета стајаше пред њим и слатко се смешила. — Ево сам донео ланац од косе. Мати је — — А, лепо, лепо! де баш да видим, рече Јелисавета и узе му ланчић из дрхтајуће руке. — 0, врло лено ! А ко је то плео ? — Ја, милостива госпођице! одговори Херберт, и беше још истипа збуњен, али се мало ослободио на речи леиога девојчета. — Ти? Ти то радио? То је красно. А како се ти зовеш?

— Херберт од Бонкар, милостива госпођице. — То звони некако Француски и аристократски. То мора Отмар чути — Отмар! . . . И остави Херберта с његовим осећањем а она отрчи у двор и носле неколико минута доведе свога брата. — Гле овога странца. Да видиш како зна плести, као најбоља женска. То би тек било за тебе. Овај треба тебе да учи лепој вештини. Ја ћу га за то учити јахати и играти, а мислим, да се неће притоме задувати као ти. Шта велите господине Херберте од Бонкара? Него збиља, од куд с Француским именом овде међу Немцима? То мора да је нека историја, коју ћете нам приповедати. Је ли ? — Боље ће бити, да идете у нутра, па да учите мало Француски, него што мучите то сирото дете! проговори наједаниут васпитатељка, која изненада дође. Херберт бејаше заиста у великој забуни и пре би заплакао, пего што би се насмејао. То је приметила и Јелисавета. — Али драга учите.вко, ја нисам знала, да је он тако мека срца. А ако јето тако жалосна истбрија, тим боље, приповедати је мора, ма после једнога еахата, кад будем озби.тлшја, него сада што сам. Али да, чекај мало! И Јелисавета опет отрча у кућу. — Да, ти ћеш опет доћи к нама, је ли? рече му Отмар. Ти си ми се допао, и док дође отац кући, моли ћу га, да нам чешће долазиш. Бидиш, ја сам болестан. Непрестано лежим и трпим велике болове. Доктор ми неда ни читати ни писати, кад ме прса заболу, па ми је страхота дуго време. Хоћеш ли ? — 0, од свега срца радо! одговори Херберт и заиста се у души радовао. — Ево на, то је за илетиво ! рече Јелиеавета, која међу тим и дотрча и спусти му у шаку дукат. Поздрави мајку, а своју ћеш нам историју зацело приповедати. Херберт изиђе из баште, али сам не знађаше како. Није знао, је ли будан или је сањао. И тек кад је чуо пред својом кућом, где добра укућанка Марта тера Комшинске гуске од платна, што га је белила, тек је онда видео, да је то све на јави било, све то, што га је тако преиспунило радошћу.

IV.

Прва љубав! Први не ноуздани полет, којим се млада душа диже у сунчани ваздух најленшега ^ необесвећеног осећања. Шта ли и шта не говоре људи о теби! Кажу, ти си као слаби цветак, кога најслабији ветрић обори, а не остави никаква нлода. Може бити, да и тако бива, али ,,то није нрва љубав, која тако прође." У барону се заиста најсјајније огледало то најчиетије осећање људскога срца. За једно две године беше Херберт свакидањи гост у двору. Отмар мишл>аше, да не може без њега живети. Чудо му је био одан. Јелисавета већ беше савршена девојка и нонашала се према Хецберту, као што њезина леиота и њезино изображење захгеваше, а уједно и као што могаше ирема њему, који је веома поштоваше, али се не хтеде одати. То не треба ни казати, да је он своје силно осећање ,нред њом крио. Стари је барон веома заволео Херберта, који је свакој жел>и његовој угађао. Он је ноходио и Хербертову матер и она му је исиричала редом све патње евоје. Он јој истина не вероваше све, али се ипак врло учтиво понашао нрема њој. ПГга ви!ие, он јој је обећао, да ће радити, колико год може, да јој помогне доћи до права рвезиног. Наравно морало се чекати на свршетак рата. Наскоро се сврши битка код Линиске и савезници уђу у Париз, Међу тим се велика нромена зби у Херберту. Одмах после ирвих посета у двору омрзнуо је на свој иосао. Чињаху му се као не достојни човека. Уз то га је још и Јелисавета задиркивала ра,1,и тога. Оп јој је морао признлти, да има нраво. (Наетаппће се.)

КОРЕСПОНДЕНЦИЈА.

Г. Т. Д. Ј- М. Задоцнили сте се са в.чшвм писуом. Јави.ш смо ваи, да нас известите до Четвр гка 22. пр. м., а ваше писмо, пиеано у Суботу 2! пршшли смо тек у Понедел>нпк 26. Међутим морадосмо у пашем листу тој расправи учинити крај, што је постала досадна. С тога кам радосмо и ва:иу а:1кашљену иајаву вратчти, коју ће те примитп поштом, НГго се пак ::' следњсг вашег писма тиче, морамо приме*тити, да вас дописник иије увредио, јер о јавиц.м школсвим испитима објективно извешће у новинама дати нс може битп увреда.

Издаје и уређује: И. К. Сопрон

Сонронова печатња у Земуну.