Zemunski glasnik

32

Круид н мирта. Историјска приповест.

( У*- - -Ј> / * (Наставак) Краљ га ухвати за руку и с ватр.ом је иритисне у своје, а у себи помисли: овај човек много ире Маргарету заслужује, него ја! — На послетку — настави Зерињи — Маргарета ме је ево до влашке границе испратила и свагда, кадгод од дужности за један час ослобођен будем, могу јој отићи и загрлити је. — Него молим те, Владиславе води ме краљу, имам му нешто врло важно да саопштим, шчиме оклевати не смем. Краљ се промене, уступи три корака натраг иа Мирно и с важношћу рекне: — Дакле говори, ево краљ је нред тобом! Владислав ове речи с тако.м важношћу изговори, да се Зерињи и нехотице збуни и изненади. Но за један тренутак насмеши се и рекне : — Истина само сам једаред опазио краља де јаши, али ако се не варам — заиста много на тебе личи. — Зерињи! ја сам краљ Владислав. — Али и Владислав, је ли? — То сад нисам! — одговори му краљ тихо — сад пред тобом краљ стоји. У тај пар уђе један дворанин, поклони се дубоко пред краља и пријави војводу Јована Хуњади-у. -- Дакле онај Владислав и краљ, то је једна особа! нремишљаше Зерињи изненађен. Хуњади уђе уну-тра и с високоштовањем иоклони се пред Владислава, за тим се окрене младићу и изненађен упита: — Шта ће то да значи младићу, откуд ви овде ? Ја сам издао налог да са једним оделењем пред главном војском идете. — Па то и јесте једини узрок што ме овде видите. Ја сам баш овог часа са истим оделењем стигао. Кад смо пошли, било нас је до триста момака, а сад нас је само педесет. Проклето издајство са свију страна опкољава нас. Султана Амурата нема више у Анатолији; он је већ о свему извештен шта се код нас догађа. Са противником својим, Огли — Караманом мир је утврдио , а ратне лађс Млећана и Ћеноваца, што му затвараху пут на Дарданелима, пустише га с војском у Европу и то за иеколико парчади проклета злата. Грчки краљ ни помакао се

није да га заустави. — Ето, тако нас срамно обмануше ти помоћници наши. Султаи са својом грдном војском већ је ту. Један сахат одавде утаборио се. По нодне сукобимо се случајно са једпим оделењем турске војске. Ови нас узбију а ми се разбегнемо и дођемо овамо. — Дакле тако ! повиче Хуњади. Али ништа осетиће ти пријатељи наши што нас издајством почастише. Сад смо сами себи остављени, да соиственим мачем себе закриљујемо. — Ослонимо се на Бога! рече краљ сасвим мирно. — Добро: дакле ослонимо се на Бога! Та ми смо се давно само на Бога ослањали. Наш сироти народ и не зна друго до само: ослонимо се на Бога — прихвати Зерињи. При заруђеној вечери могло се видети из далека, де се по пољани султанови шатори просули. Краљ скупио главаре и дуго у ноћи саветоваше се шњима. Закључи се да се сутра у одсудан бој упусте. IV. Освану и 10. Новембар год. 1444. Краљ беше необично замишњен. Одважи се да сам у бој иде. Хуњади-у некако за руком испадне те га одврати од те намере; неко га склони да се са неколико момака попне на неки брежуљак, одакле ће цео бој моћи видети. . Први зраци излазећег сунца затекли су угарску војску у убојном реду. Вође и заповедници трче на све стране на коњима и издају заповест војсци. С-ултан Амурат сву је војску уздуж наместио. Одједарсд се сав ваздух сграховито покрену. Заставе у рушма стегоноша леиршаху се по узрујаном ваздуху. За један тренут и страхотна се бура подиже. Дрва ио птуми превијаху се као шибљике. По граду сви кровови откривени. Са врхова узаних мунарета падаху трептећи полумесеци; таласи оближ-ње воде колебаху се као помамни, те се борише са бесом силног олуја. По табору заставе на парчад издеране. Саме крпе висише о дрвету. Неколико тренута трајаше тај бесни вијориза час крене се даље. За њим се чуо само брујећи одјек. Земља се задрма под ногама обе војске. Сва лица пребледе, а очи к небу подигоше. Неколико минута трајаше земљотрес. — У том се зачу глас убојни труба обе војске.

Султан није чекао да Угри нрви ударе. Са 15.000 момака одабране војске заподене бој. Букну страшна борба. За један сахат два иут сузбије Хуњади турску војску. Разјарени султан сам је војском управЉао. Хуњади се јуначки држао и по ново га узбије натраг. Убојни редови мусломана се препадну и два се крила збуне , окрену иете и нагну бегати. Само сејош језгро турске војске одржало. Но силовити нападај Хуњадових момака ослаби и ту заоставштину. Краљ сматраше цео ток битке са свог брежуљка. — ХваЛа Богу! — пооиче овај, кад опази забуну у турској војсци —;Л1обеда се ево смеши на нас. — Мој краљу — рећиће неки пољски племић близо њега — за што уступаш Хуњади-у лавров венац, кад га можеш сам ти на твоје чело метути. Он је сујетан, за то те ннје ни пустио да идеш у бој. Сву славу, коју победа доноси, самом ће себи приПисати и ником више. Краља обузе младићка ватра, а још више жудња за славом; истргне мач из бедрица па повиче: — На ноге дакле! Похитајмо да и ми нешто славе уграбимо, која нам је већ осигурана. Замном јунаци! За тим ободе свог жераваијурне у бојну вреву. Један део турске војске са свим се у бегство дао, за којима су угарски војници с веселим уеклицима јурили. То млоштво што је бегало, повуче за собом и самог султана. Овај стиснуо мач у песницу па свуда око себе соиствеие војнике сеће. Ништа није видео ни чуо. Као бесан јурио је не знајући ни сам куда. Ћуприли-пагпа ухвати за вођицу султановог коња и заустави га. Лице му је осветом и бесом горило , па новиче: — Сам Алах нека те казни, кад хотимице свој народ упропашћујеш и твојим бегством војсци одважност убијаш. Сад долазе Јаничари, најодабранија твоја војска. Још није све изгубљено. Алах не ће оставити своје верне синове; он ће бесне ђауре казнити и упропастити. Амурат је чуо ове речи свог верног слуге. Усне му од беса дрктаху. Осврне се и види де један део његове војске суноврат бега, како их непријатељи с ускликом гоне и секу. У истом тренутку опази и краља како истрже мач из бедрица, како га нестаде са бре-