Zemunski glasnik

Круиа и миртл. Иеториј ска приповест.

V. Нок је, а мрак као теото. По небу прелећу испрекидани облаци. Дрна тама све је грлила својом ненровидном копреном. На бојном пољу влада мртва тишина, само гго декоји пут продрео би глас радости глуво доба, што се из османског табора подизаше. — — — Но канда се чује де кроз црну нок неколико коњаника језде. Јеете, ено оно несташно корукање распаљених буктиња издаје их. У брзом касу приближаваху се крвавом пољу. Бледи одсјај горућих буктиња тако слабо продираше кроз помрчину, да се једва око њи нешто видети могло. Оамо она два коњаника, што су ближе светлости можемо распознати. Један од ових беше умотан у широк неки огртач, кожицом порубљеп. Бол и слабост опажаше му се на лицу, које је тако њежно као у девојке. Често би уздануо, а из ока би му потекла суза дубоког бола. Други беше стасит и широки плећа; испод шлема спуштаху се седе власи ; груди му покриваше бела брада. Беше просто одевен. У највећој тишини ишли су напред. Одједаред коњи зазру и скоче на страну. — Станимо! — повиче старац. — Ојашимо с коња па пређимо ово мало пута пешице. Овуда се већ налазе мртва телеса . . . Тиборче, ти почувај коње , док се не вратимо. Ови сјаше и нас-таве пут пешице. — Овде су учешћани мртавци — окренувши ее оном младом настави старац, који као посрћући за њим корачаше. Оав беше грозом напуњен, особито кад би му нога овде или онде ког мртавца прогазила. — Овде се сигурно борба отпочела. Још имамо доста ићи до средине боја. Тамо их тек морамо тражити. — Боже мој! — узданувши рече му други — зар ]е сва нада пропала?! Реци, да ли је све истина, што си ми причао, старино. — Све је тако, као што ти реко, — одговори му овај и крадом убриса сузу. — Па да л' си га баш видео кад па^е? — упита га овај опет. — ПГго по ново питаш, госпо ? — Добри Њилаше — настави тужно — да л' си и њега и мог супруга видео?

— Бидео сам их обојицу. Краља сам опазио де се с једним борио, па бацд у тај пар долети неки седи Јаничар и обори га. Још и ту грдну ерамоту нашу видео сам, де му главу на неку дугу мотку натакоше и ио целим је табору бесним усклицима пронашаху. Она на то тешко уздане, па клоне на седог пратиоца и не могаше више ни коракнути. — А супруг мој ? — упита страшљиво, да се је једва чуло. — И њега је нестало. — По смрти краљевој покуша да пробије кроз непријатељске чете, али му не испадне за руком, кад му коња уморише, он скочи и ноче се иешице бранити, али на последку и он изнеможе, као и много други наши храбри јунаци. Сад настаде опет тигаина. Кроз продрте облаке укаже се за један тренут блеђани месец. Редови погинулих бораца беху све чептћи. Читави брежуљци подизаху се од лешина. На много места провириваху лешине кроз усирену крв. Овде лежи сгарина, коме се седе власи у крви купаху ; онде младић с упртим погледом на њега. Један обухватио свом снагом свог душмана — други опет погибе баш у тренутку, кад непријатељу свом мач у груди забоде, па још га и сад грчевито у руци држи. Колко лепи живота овде нестаде, колко млади и жарки срдаца у грозној смрти вечити покој нађогае; колко иоколења искапигае носледњу кап крви па овом бојигату и колко ће горки суза протећи за толиким јунацима - годинамаивечито— —! Свуда унаоколо бегае мртва тигаина! — — Час по искочио би који коњ без господара, залетео би се преко легаина и стао би поред мртвог ког тела, одавде опет скочи на страну но свуда би наилазио само на бездушна телеса — на то би оборио главу на груди и заукао би се у брзом трку у даљину. . . Пред њим су излетали облаком црни гаврани испуњавајући ваздух са страхотним гакањем. Ладан јесени ветар ујао је пољаном, као дуси попаданих јунака, жвиждањем пролетао је даље, док оиет тишина пастаде. . . Нагаи познаници корачали су грозом напред преко тужног поља. — Месец се ио иово скрио за облаке, а мрак опет загрли целу околину. ТБилага је светлио наиред, и код свагсог корака завиривагае међ мртва телеса.

— Ево, овде их морамо тражити! — почне старац, кад дођогае до једног брежуљка од лешина. Сад разгледи свако тело по себице. — Овде мора бити; ту бсгае битка најочајнија, на том сам га месту видео, де паде. Јест, јест ево и сиротог Вилама, кога је краљ од влагаког војводе Дракула на дар добио. Какав то красан коњиц беше. Ту * дакле краљево тело мора бити, ако га пустахије уграбили нису. На неколико корака од Вилама лежаше једно тело у богатом руву — осакаћено и обезглављено. По изгледу и стасу могло се оиазити да је то младић у најлепшим годинама. Њилага приближивгаи буктињу овој легаини, смућено стане на жалосно рече: — Ево, то је он! Онај млади делиј а , што је за старцем корачао, да ј е то баш сама Маргарета, мислим д а не треба напомињати. Као што Н ам сам Зерињи рече, она га је до влагаке границе иснратила. За несретну битку по Угре чула је од старог Њилагаа који краљев' највернији слуга бегае, па и за његову љубав знађагае. Маргарета дође, да нотоњи пут Владислава види, да њему и супругу свом грудву земље на гроб баци и прву сузу над њима пролије. Старина Њилага забоде буктину у земљу, клекне иоред тела краљевог, покјрије лице рукама и горко плакагае. Маргарета се нагне над краља; али уједан мах се исправи и скочи два корака натраг. — Старче, — повиче она — та ово није краљ! Живота ми мог, ово није он! Овај је погледи, жалосно климне главом и рекне: — Он је, госпо; ја сам му сам овај прсобран метнуо на груди, кад је у бој погаао, а и галем његов видео сам на мотци у турском табору. — То све може бити, али ја и опет кажем да није он - настави даље — то је мој супруг Зерињи. — За тим обори главу па узданувгаи дода: Јадни Андро мој! Сад све јасније увиђагаедаје он. — Каква племенита дугаа бегае у њему! — настави даље, а очи јој се сузама наводне — како ме искрено миловаше и опет се за отачаство жртвовао! — Подигните ово тело — окренувгаи се слугама рече — и метите га на коња то је ваш господар.