Zemunski glasnik

Слуге начине од копаха и штитова као носила па положе на њи мртво тело. — Оад хајдмо даље, Њилаше. А да л еи и Зериња заиста видео кад паде. — Да богме. — Хајдмо онда да га нађемо, јер ово је краљ. Верна слуга климагае главом гунђајући. Он не могаше да поња, како може у исакаћеном телу, које на себи краљево одело имаде Зериња да позна. Креиу се даље. — Мој Боже — прекине ћутање Маргарета — он не ће овде бити ... И.ш да се није спасао? Ова помисао сву јс потресе, а знак радости прелије јој лице. — Ја вам кажем да је оно краљево тело , што га мало час нађосмо — рећиће старац. — Не, није, старино, ја сам уверена да није он. За тим иђаху мирно , а Њилапт светлише напред. — Отој ! — повиче ватрено Маргарета — овде лежи један ратник с лицем земљи окренут. Њилаш дође с буктињом. Овај јунак још и сад држаше чврсто мач у десници , која му је сва крвљу поливена. Одело на њему беше просто. Лице му је земљи окренуге, а угасите витице огрезле у крви. — 0, Боже, повиче тужно Маргарета — то је он! Она псзнаде краљево тело у Зерињином оделу по оном прстену, кога му ири растанку даде. И Зерињино се тело могло познати по заручном прстену. — Чудновато! — шапуташе стари Њилаш посматрајући краљево тело — све да га по лицу не би познао, мач о бедрици сведочи ми да је он. Маргарета подигне главу краљеву и зглади му крвљу натопљену косу с чела. Омрт му је сву румен с лица разнела, али му црте остадоше непромењеце. На челу му се виђаше дубока рана, од која погибе. Маргарета се ни најмање не згрози од исакаћеног тела краљевог;ни најмање се не смути видећи силну крв, којом му одело попрскано беше. Укочено га је гледала. У окујој не беше суза, али срце — оно је само знало, шта јој је душа у том часу натила. Оад се нагне над њега, ухвати му једном руком укочену десницу, а другом му притисне срце, као

да је хтела последњи откуцај живота да осети. Дуго му је руку на срце држала. — Свемогући Боже! — повиче у један мах. — Тело му још није оладнело , ево ја му осећам лагано куцање умирућег срца. Па му брзо распучи закопчано одело. — Заиста још није мртав. Ох, Боже, само још једном да хоће очи да отвори. — Овде близо имаде један извор — приквати старац — можда ће му ладна вода још помоћи. — Брзо, Њилаше, само брзо! Старац отрчи, колко је брже могао и врати се с водом , коју је својим шлемом заитио. Маргарета мете главу краљеву у <?воје крило , опере му крв с лица и рану на челу па је превије. Непрестано га прскаше свежом водом и ни за један тренутак не скиде очију с бледог му лица. Она се још надаше. Блажени осећаји испуне јој срце при промислу, ако га изтргпе из ледени груди смрти и у нов живот поврати . . . На друго није мислила. Она не помишљаше на љубав сиоју, да ће је опет поред њега уживати мОћи. Она жуђаше само за тим да га жива угледа. . . . . А зар њему не би елађе било да у вечитом миру почигва, него да се поново излаже бурном колебању овог нестадног живота? . . . Тако неко време мијне. У један мах могао се осетити лаки уздах де преко краљеви усана пређе, а груди му се почеше полако дизати. Маргарета и не дисаше. Склопљене руке подигне к небу и топло се Богу мољаше. Краљ помакне мало руком, диже је горе и узданувши јаче спусти је на рану. Сав се стресе као у грозници , а груди му се почеше снажније надИмати. Сад покуша да се исправи, али га слабост обори. — Де сам ја? — шапуташе да се једва разумети могло. — Владиславе! иовиче жена изван се и клоне пред њега. Краљ чувши овај глас сав задрхта; почне пипати око себе , а очима преврташе на све стране, па упита: — Ко је то, што говори? Маргарета јецаше, а краљ управи потавнело око на њу и дуго је гледао. Одједаред се лако насмеши и проговори: — Маргарето! . . . ти си зар! Боже мој, шта је то самном сад . . . Откуд се ја поред тебе створи. Пру-

жи ми руку да живот осетим. Тако, тако. А што уздишеш, што плачеш, Маргарето ? . . , За тим ућути. По слабом даху и честом прекидању у говору, видело се колко га муке стало то мало речи. Самртни зној пребије му чело , а тело му још у грочничавом потресу дрхташе. — Да, да, сад се свега опо шњем — започе овај. — Али како ти овамо дође? . . . Ох, како ћу лако у твом загрљају да умрем . . . јер већ осећам да умрети морам. — Глава ми гори, а груд ми стегнуше неодољиви болови. . . . Али не плачи, Маргарето! . . . Сад опружи своје изнемогле руке, загрли тужну жену и хтеде је к срцу да привуче. Груди му се већма надимаху, а ропац му грло стешњаваше. — Маргарето ! — јецаше Владислав — ја осећам већ ледени загрљај Смрти . . . поклони ми још један и иотоњи пољуб, да ми души лакше буде. Она му се пригне к лицу и јецајући притиште му један пољубац на бледе усне. — Збогом, Маргарето! — То му беху последње речи и душа му прне у небеске висине. — — На истоку свиташе, а на западу се разбијаху густи облаци, кроз које провириваше плаветнило неба. Тице по шуми почеше развијати своје јутарње песмице, а у једном оближњем џбунићу извршиваше славуљ своју тужну мелодију. И пролеће кад мијне, непрестано још цвати цвеће жалосне успомене на жртвенику успаване љубави. Али сад је и то цвеће већ ирецватило, сад ова два гроба густа пољска трава покрива. Но да ли се баш она , што ову жртву тако брижљиво неговаше, преселила у ледени гроб, да тамо вечити мир борави? . . . Превео Мо Н.

Суђење учесшицша у кнежсноч убнЈству. ЈР) (Наставак.) Државни тужиоц објасни карактеристику оптужених, у којој међу осталом вели: 1. Антоније Мајсторовић, рођен у селу Азањи у окр. СмедеревсКом, стар је 54 године. Од године 1829. до 1833. школовао се које у селу, које у Крагујевцу у бившој тада великој школи, 1863. ступио је у државну службу, и после четири године дошао је већ у