Zemunski glasnik

селост еретних л.уди. Али спо ово весеље и забаву узнемири силовити ветар за којим се страшиа непогода цодигие. Висока дрва хујећи превијаху се као вита сламка час овамо, час онамо; све шатре, које у врту беху, за час поскидају, посластичари скљањаху своје посластице, музика у дивиом зелеиилу умукие, а играчи куд који разбегају се. Господар Марићјемирно стајао, кад је бура и народ највећма зипарао. Њега је тај иризор веселио. Простране улице остану празне, а вијор је подизао прашину као облак у вис. У тим млада кнегиља Емилија појури једном стазицом из врта напоље; оиа се сирота закаснила, За њом је неколико дворски господичића хитило, за овима опет два три ОФицира, и сви скупа трудише се да јој перо на валу од бесног ветра сачувају. Сад на мах проепе се вијор у најжешћој јарости , а вео господичне прне у ваздух. Поплашена сиротица дигне руке за скупоценим велом који је већ на врху једне јеле висио. „Повратите ми мој вео!" повиче кенскиња. „0 дајте ми га натраг! ..:■» ја га морам имати. Нзега сам на нову годину, као поклон од моје мајк-е добила. Ох, он ми је дражији нег сво благо на свету!" Али господа су сама чувала своје шешире од ветра, гледала горе и слежаху рамени. „Та ја га морам имати, па ма овде пропасти знала, пре се ни макнути одавде не ћу!" јадаше млада кнегиња сузним очима. Сва господа, опет у највећој неприлици, погледају на врх високе јеле. Један уздисаше, други се чегакао за уво , трећи очајаваше , четврти се превијао, с којим су очевидно показати хтели, да је немогуће кнегињину жељу испунити. „0, колко сте ми се пута клели да би сам живот жртвовали: па зашто не иде сад који од вас горе? Та овде се најлакше попети! Госнодин мајору ви сте најмлађи; идите скините ми онај вео! плачући говорагас сирога Емилија. Господин мајор поплагаено погледи на своје беле панталоне, па онда на високу јелу, која се је страгано превијала — могла је 70 стопа висока бити. Он се учини, као да се одважио на тај опасни пут; кагаљуцао је непрестано, али се с места ни помакао није. Као гато је господар Марић, тако и неко подрпано просјаче , коме је могло до 12 година бити, стајало

је ту близу и слушало је цео овај расговор. „Ако заповедате, ја ћу вам ту мараму, гата ли је то, скинути!" иривати дечко и меригае с ватреним погледом висину дј)вета. „Пентрај седакле; али само брзо!" сви као из једног грла пович)'. Дечко се није дуго премишљао. Он се пужао с једне рагаље на другу, и крчиоје гранчице пред собом; дуго се није видети могао, догод до врха дрвета допрео није. Вијор се опет с нова подигне и страшно је превијао и најдебл>е растове. Дечак обгрли танки врх, који га и горе и доле заносио. Господар Марић кад то виде сав задркта. Ооицири се смејаху; а кнегиња је скакала од радости , кад му је вео у рукама видела. „Само дагатај сметењак не подере!" повиче опет негато плагаљиво. Дечко га сретно скине. „Но хвала богу!" рече опа и вееело одскакута, да би из ове непогоде избећи могла. Ови пратиоци појуре за њом. Дечак потрчи раширеним рукамаза њима и замоли за милостињу, а један му господичић баци неколико новчића. Он их подигне и гледаше колика му је нагј ада за труд. Господар Марић, који до селе никад љубопитљив бииао није, сад га неко љубапитство нападе. Јер му се тај деран, његово ведро чело, пуно израза лице и така одважност врло допадне; па већ тура и он руку у гапаг да га за толико одважно дело награди. „Је л' деране, гата ти је онај млади господин дао ?" упита га он. Дечко му покаже у изгребењој и крвавој руци награду па рекне: „ГХет новчића, господине I" „Оамо пет новчића, добри мој деране?" узданувгаи упита га господар Марић, па извади пуну гааку бакара и напуни му у обе руке, који упрепагатен од толиких новаца зачуђено погледаше час у новце час у свог добротвора па напослетку проговори: „Је ли то све моје?" „Јесте, све је твоје! Али реци ми, шта ћеш са тим новцем радити ?" „Шта ћу радити? Ја ни сам не знам. Купићу нове хаљине. Гле, та сад могу као господин живети." „А имага ли оца?" „Немам. Има већ две године, како сам га изгубио. Мој отац био је војник, па је у битци погинуо; а мати ми је умрла, па сад ме нико у селу не трпи." „Дај ми те новце натраг." „Све?"

„Да све!" Овај му снуждено поврати новце, а неколико суза загасе му ватру његових црних очију. „Дадер ити пет новчића овамо." „Ие, то су моји новци." „Теби новаца вигае не треба; јер и од које су ти користи? Ја ћу те ево у своју кућу примити. Ти ћега ми од сад син бити, само ако ваљан будега. Хоћега ли?" „Да, ако се ви само не гаалите." „Имага ли још новаца код себе?" Дете имађагае само јога неколко новчића и један полелики комад леба. Господар Марић му све то узме и поведе га са собом. (Наставиће се.)

Шетачсве белешке. IV. Морам да престанем са својим белегакама о физиономпји Земуна. То ми је врло жао, јер доста би ту било јопт онога, гато је вредно, да се у „Гласнику" сачува за потомство. Али како ћу, кад је с том студијом велика ризика скопчана, па се при сваком кораку гаетачева лођика порушиТИ може а он није рад, да компромитује своје начело. Јер но Лаватеровој системи Физиономије, из црти лица претпостављати образованост , а наићи на иростоту , тражити оно што је узвигаено, а налазити нискост, уместо светлости и злата, у тами дохватити се блата, то јако гакоди његовом мудровању, па бољеје, да се тога окани, у толико више, уколико није рад, да своја објективна посматрања иовуку засобом субјективно осећање. По .Лаватеровој системи Шетач дакле не може да продужује своју студију, већ с тога, што маске, које покривају истинске црте лица, сметају темељном иснитивању његовом. Још мањег би било резултата од Галове системе, јер пипајући би тек наишао на сметње, и неспоразумлења. И други је то ту скоро покугаао, па мало гато није с тога зло прогаао. Зато ће Шетач оставити те системе , па ће на друго пол>е прећи. Потомци нагаи, истина, жалиће, што им нисмо верну слику од онога места нацртали, где су им праоцеви онако лепо благовали. Времена долазе и пролазе , а с њима иду и промене. Па можда ће се временом променити облик миле наше вароши. Већ јенестао један карактеристички део њезин. Срушио се Гардош, којије толико допринео особености физио-