Zemunski glasnik

номије Земуна. Штета, јер у н>еговим шупљинама беху еила гњезда врана и гаврана. И минервине тице ту становаху. Куд су се преселиле? Једна се совуљага појавила у долњој вароши, но опет нестаде ње, ваљда због силне ајке, што подигоше на њу. Куд су се пак вране и гаврани одселили, то још познато није. У чаршију зацело не, јер ту неби било станка за њих. Још једну ћемо по свој прилици земунску особеност да изгубимо. Најновије испитинан.е непознатог историка г. Младеновића у Пешти беше толиког сретнога резултата, да ке се морати повесница српског устанка под Карађорђем у обзиру на нека лица поправити. Учено друштво српско неће моћи друкчије , већ да га у првој идућој седници наименује за свога дописујућег члана, и усљед тога ваљда ће да рекламује онај гранитски споменик на нашој малој пијаци за српски музеј. Јер ту је тек пристојно хранилиште за споменик тај, који је посвећен толикој заслузи до српство. У српски пантеон дакле, ту где су остали споме 1 ници српске славе, ваљаиренети споменик „славног за Србију и српство заслужног мужа, оца и најискренијег иријатеља," који је набавио борећим се Србима у време нужде „сва ратиа ерества." Ту је иристојно место, да се благодарно ериство клања сенки вјликог мужа, а не на нашој пијаци, где га Франдталске млекарице без сваког страхопоштовања пиљарећи свако јутро оикружавају. Увер.ени емо, да ће наши родољубиви и поштопани општинари радо дозволити тр о ш ко в е п р ен о е а. Но пре него што се то учииити може, мораће учено друштво српеко да распише награду за најбољи спис, који ће основно оповргнути дотична местау историји срнског устанка. Ту би г. Младеновић лепу сумицу дуката заслужити могао, кад би се тог ноела примио. ГБему је то лакше него другоме, почем је већ правио студије о том предмету. И Шетач ће му бити при томе од користи, бележећи опа места у исторнји, која ће му од потребе бити. Уа слд (во само ово из књиге „Устанак ерпски," вађено из царско-руског војн. арх. том 2. бр., 23306 шк. 213,.полк. 3. „Јануара месеца 1808. год. Карађор1)в ио савету неких својих удво]»ица, одважи се да нанише иисмо наднојводи Карлу. Он благодари за милоет и ваштиту коју као да су

Срби имали од Ћесарије, па моли^ да се та заштита продужи, обећавајући, да ће Срби зато остати добрим пријатељима. Говорећи даље, да су Срби оскудни са прахом, оловом, зрнима и другим ратним потребама, па моли, да му се даде то за новце, наводећи, да и ако је Русија послала нраха и олова, па послала би и још, алидаљина и тешкоћа саобраштаја чнни то немогућним. То писмо, ире но пјто ће се онремити, пошле Карађорђе по Доситеју и по својем секретару, да се нрочита Р одоФиникину. Овај од њих дозна, да су га на тај одношај са Ћесаријом сконили земунски трговци Милош и Драгутин и неки главари, који су њихови пријатељи, и то све из личне користи. То је онај исти Милош, који је дошао из Земуна у Србију са полковником Маркизом Паулучи, којег је руски двор послао да нрегледа крајеве и границе Србије, па је тај Милош јавио главарима, као да је дошла штаФета из Беча, којом ее наређује, да се увати Француски шпијун Паулучи, који се назива руским полковником и носи са собом много поваца. Милош је световао Србима, да га убију, и то би се и догодило, да није један главар рекао: „Та ето руска војека није далеко од нас, иа пошљимо га тамо, иа ћемо дознати, дали јеПаулучија доиста руски ноданик." На.иера Милоша трговца била је та, да навуче гњев Руса нротив Срба, те би кроз то пастала буна и неред у Србији, па би он тад могао са неписменим и одвећ нростим а уз то и лакомим на новац главарима извршити евоје намере и обогатити се на рачун несреће народа српског. Родофиникин доказивао је Доеитеју и еекретару, да ћесарски двор неможе спабдети Србе с ничим , и то норади строгог неутралитета. . . . Србима није нужде молити за оно што траже, будући су оии све иримили од Русије, па ако устреба, послаће им се још. Карађорђе неће никад добити одговора од надвојводе, јер му Милош неће ни предати то писмо; а можно је, тај Милош доћиће опет кроз две недеље са многим ласкавим и нријатељским уверавањем, под именом, као да га је послао надвојвода Карл, и рећи ће: ГБегово Височество желило би одговорити на писмо, али томе смета политичии положај, но међу тим заповедио је, да се прода испод руке нраха, зрна и бомби, које ће

речени Милош одиста и доиета, јер је иозиато и самом Карађорђу, да еу трговци из Земуна нудили да вам продаду до 10000 Фунти праха и сирам тога зрна и бомби, које је ћесарска власт продала зато, тто је променила калибар својима лубардама. ..." Таквих историјских података о реченом „славном" Србину има још више у Шетача, са којима ће г. Младеновића драговољно поелуЖити, ако то од њега захтевао буде. То ће доиста опширан и тежак носао бити за новога историка, но хонорар је од штампана табака 10 до 15 дуката. Шетач за свој труд не тражи новчану награду , нити он за тим тежи, да буде учееник у тој слави. Он ће се задовољити с тиме кад види, да се речени гранитски споменик славноме мужу посвећени на пристојније место премести. Са новесничаром г. Младеновићем за сад би могао да прекинем разговор, да ее он није иојавио уједно и као моралиста, когаје религиозно чуветво јако повређено од „безбожника" Шетача. С тога мораћу још коју да проеловим г. Младеновићу, који је Шетачу ва.вда за то ту титулу пришио , што је чуо , да овај ннје иравославне вере. Ту наш непознати историк мало толеранције иоказује, много мање, него п.егов пријате.в и наш суграђлнин, који је и католичким становницима наше вароши леп дар поеветио био, премда ови га нехтедоше нримити. У томе је он дубоку евоју мудрост иоказао, и види се, да га при евој његовој трговини нека виша идеја о љутскоме определењу обузима. Код њега се опажа у свачему она лепа хармонија, која је резултат размишлавања и душевне борбе. Јер док се он трговине ради материјалиетичним начелима клања и корист усавршене текнике садањости припознаје, он не одриче нри свем том да је и виша сила од уплива на срећу и берићет људи. То је иоказао с тиме, што је за споменик оцу своме символ хришћанства изабрао и православију посветио. А што је у исто време браћи западне вере крижеве подарити хтео, то Шетач не тумачи тако као што то чине неки други Земунци, који ту аналогију. налазе са мислима старих незнабожачких Римљана, који и „ненознатоме богу," за сваки случај подигоше храм.

Издаје и уређује: И. К. Сопрон.

Сонронова печатња у Земуну.