Zemunski glasnik

са 1200 Форината, а арсндатор уистиин не добије више од 700. На ту има јога и других навначених трошкова, као н. п. за 16 комада нових Фењера 600 Форината, толико се иште и ва ренумерације, што је лоповлук. Јоп! је ове рубрике у нретрес узео и пропратио, као трошкови оправке варошких зграда; делење милости сиротиљи; трошак због ОФицирских стана и због конака пролазећих војника; непредвидне трошкове; чишћење и калдрмисате сокака. Све је то лропраћено примедбама, које дубоку мрзоет прсма варошком заступништву и мађистрату показују, и које већином нису основане. Кад је г. ђенерал то оппгирно писмено прочитао рече, да Он није пријатељ анонимности; код њега важи само отворена и слободна реч. Но почем се у реченој денунцијацији подиже тужба на варошко заступншитво и мађистрат због општинских новаца, то је тог мнења, рече, да сене може ствар на лако примити. Г. ђенерал мисли, да треба један одбор да се науменује, у коме да су уз чланове варошког заступништва и мађистрата и нека лица из средњс класе, у које име и ради које је тужба предана. Ту би одбор имао задаћу, да претреса и извиди ствар и да резултат изложи у једном елаборату, који ће се у „Земунском Гласнику" обнародовати. То изискује част и поштење овога тела. После г. ђенерала први прихвати реч г. Пајић. Он рсче даје гај предлог ђенералов најбољи, што се радити можс, јер су то бројеви, о новцу се ту говори, што изиекује, да се ствар извиди. Паможно је, да има у денунцијацији нешто и основаног. Г. Пајић је тог мнења, да су у одбору људи средње класе. Ошчтинар г. Штрајхер рече, даје све оно лаж, што је денунцијант рекао у својој пасквили. Прво није нстнна, да је сама имућна класа заетунљсна у одштини, које су чланови по највишо људи средње к простије класе. Није се тм«о отимао, колико он знн, за то, ,а,а ностане општинар; шта више, многи еу законом натерани на то. Првч варомки нретставник г. К. А. Потровић рече, да је оно од чести истина, што непознатч шгсац рече о варошкој болници, као и оно, што је говорпо о ноћној етражи, нремда је све то претерано. Болница, која си.шог трошка стане варош од мале је корисги но становнипггво, почем ее по највпше ту странци лече. У опште нас коштају онштинске зграде сила трошка. Други варошки прететавник ће приметити на то, да .је болница увек једно нужно зло. Али као што се сваки домаћин мора бринути за здравље и лечење својих укућана, тако исто моратода чини и варотп. И овај говорник тврди, да наша варош због геограФичног свога положаја има одвише трошкова на болницу, у коју долазе странци из околних страних земаља, упућепи од консулата, да се ту лече. И ако је то све пстина, то ипак денунцијант тај немм нраво онштину због тога нападати. Ако је човек, то нека јавно изиђе на среду; општина ће му бити захвална, ако јој недостатке до знања достави. Варошки управитељ г. Карл рече, да се у болници морају .лечити, ма били страни или овдашњи. И наша деца на страни налазећи се, кад су болесна, лече се по тућим болницама. Што се пак тиче управе са општинском имовином, то су рачуни ту, и предаће се испитивању варошког застунништва. Г. Градоначелник такође се гњушава подле денунцијације. Да је то тако, као што непознати писац тврди, неби било 7000 Форината готових новаца у општинекој каси. Нигде у свету, рече, не упражњава се тако автономно нраво и заступају се општински интсреси боље него овде. Са обзиром на предлог г. ђенерала рече, да идућег месеца и онако ће варошки буџет у претрес да дође, на се може уједно и та ствар да се извиди. Пошто је мађистратеки саветник госп. Петровић још приметио, да се ништа не може трошити

шт о општинско веће не одобри, које је само г. првог варошког претставника опуномоћило, да овај може са сумом до 30 Форината располагати, рече г. ђенерал, да се почне већање о предметима, што су на дневноме реду. Но пре него што се нрешло на дневни ред дође један предмет у претрес, који је велики утисак учинио на све нрисуствујуће. Мало часа пре кад је седница већ започета била, иреда се г. Градоначелнику вапечаћено нисмо, управљено на општинско веће. Прегледајући писмо рече г. Градоначелник, да је оно од г. М. Ивића, но почем је то писмо од четири табака, то ће укратко само рећи, што је при свршетку писано. На то општинар г. Пајић нешто узбуњено рече, да је нужно знати, шта се хоће с тим писмом пре него што се јавно прочита. Можда је интерпелација, а можда се и напада на кога. На то рече г. ђенерал, да то етоји до општинара, шта ће се писмом радити, но на сваки начин треба најпре знати садржину његову. Г. А. Д. Јовановић први је од општинара зактевао , да се цело писмо прочита , и с тога се обрати на општинаре, те их са јаеним глаеом заиита: „Хоћете лидасе прочита?" Изузимајући два-три сви гласови једногласно рекоше: „Хоћемо!" Усљед тога прочита мађистратски саветник ј . ПетровиЈГнемачки написано писмо које је укратко ове садржине. У своме нисму наводи г. Ивић, како је позивницом у данашњу општинску седницу позват, но да не може на ту дужност доћи из узрока, који ће варошком заступништву следећем на знање дати. После ових уводних речи навађа, како је као нравобранитељ- добио определење за Земун, и настанивши се ту, иепуњавала га жеља, да буде по својим слабим силама своме садашњем завичају од користи. У томе га никад нису руководили тежње и грамзења за богатством или сујета, него једино то осећање, да је љему, као сину сиромашње Границе, из просте граничарске куће изишавшем, који је образован о трошку Границе, у дужности, радити и по могућности што допринети у корист ове наше домовине. Тако је мислио колико толико одужити се, што је на њега Граница трошила. Осам година је прошло, одкад је у Земуну. „За то време, вели, моја су дела пред очима свију, и сваки ноштен човек мора ми ту сведочбу дати, да су намере добре биле, и да ни сам никад своје време и своју силу штедио, да те. своје намере у дело нриведем. А што нису резултати, вели даље, одговарали очекивању, то се мора приписати, што за такво што није довољно само сила појединца, него треба да је потномогнут од стране својих суграђана; а те помоћи довољно није имао." По постојећим околностима није се могао ни надати, да ће његов рад од свих страна нризнаље получити. Но оннијесе никад критике бојао, што више он у истој види добро сретство, које одвраћа од странпутице; па борбом мнења и исгина со рађа. Али је љутски рад изложен и критици пакости, мржње, зависти, непријатељства и себичности. Но и оваква критика може да је од вајде, док она не прекорачава границу закона. „Ја сам такве среће, вели, за коју би ми завидити могли, и то што мој је рад и нризнање и укор људи налазио. Ја би пак задовољан био кад би се критика само на мој рад ограничавала," али моји противници нападају на моју личност и подмећу ми намере, које никдд имао нисам. Они на то иду, да ме у очима мојих суграђана морално упропашћују. Што се морам против тих нападаја бранити, то ми нико Не може замерити, у толико мање у колико моји кораци код г. Градоначелника, које сам тога ради учинио, остадоше без сваког успеха; шта више, изгледа као да су усљед тога нападаји на моју личност још више изазвати, и најносле на оно место премешћени били, на коме трсба да влада пристојно понашање." Још навађа г. Ивић, како је у општинском већу г. Пајић читав сахат нротив њега говорио и

напастовао га, а претседник није му одузео реч, као што то закон прописује, и једва је могао напаствовани нсколико речи у своју одбрану да изговори. Тада није нико ни од општинара устао да га узме у заштиту. Но при свем том он је радио и трошио своје време око општинских послова, мислећи да ће неуморним радом у корист општине признање задобити, те ће противници престати нанадати га. Али се он у томе преварио; грдње њему нанешене беху нредметиипо биртијама и другим јавним местима. Премда вели, у томе ни један честит човек учествовао није, то он ипак није могао на лако узети, већ се тужио г. Градоначелнику, молећи да то престане. Но и овај корак беше бадава, као што остадоше и други безуспешни. Из тога узрока и што је, вели г. Ивић, у општинским седницама без сваке заштите напаствован и плачкашом свију каса назван, то ће он изостати из општинске седнице донде, док не буде обезбеђен против таквих увреда, па и после ће само толико радити, колико и други чланови општине раде. Што се пак писмених послова тиче, које је он досад безплатежно за општину радио, то ће се он њих само онда нримити ако му буде општина као адвокату добро платила, премда би му мило било, кад би их она другом ком поверила. Ово писмо, које ту само у изводу могосмо да саопштимо, учинило је велики утисак, иналицима највећег дела слушалаца могло се приметити саучешће и знаци одобравања писчеве речи. (Наставиће се.) — Ономад је овдашњој армицији дошла наредба еа угареке стране и из Загреба, која наређује, да од нове 1869. године сремске армиције: Вемун, Јаково, Кленак, Митровица и Рача подпадају Финанцијској земаљској власти у Загребу. Уредба та, написана је на немачком језику, но не вели, који ће одсад да буде службени језик, срнско-хрватски или немачки.

(Задружно.) Немачка певачка задруга даје у идући Четвртак у дворани код „ачђела" свој други редовни концерат. Распоред псказује десет точака, међу којииа и једно парче на гласовиру.

—■ Турци имају тај рђав обичај, у славу свеца Мухамеда за време бајрама прекомерно из топова и пушака да пуцају. Хришћани као да су се у њих угледали, јер и код нас мисле пеки, да нису провели божић, ако силна пуцњава не потреса дан и ноћ ваздух. То видосмо и сад на римски божић, а морамо бити приправни, да ће о српском божићу још црње и горе бити. И ово нуцање спада у рђаве навике нашег простог света, од којих треба да се одучи. — Чујемо, да је наша ноћна стража у очи божића једног момка оџачарског злоставила с тога, што није хтео да проведе божић у хансу. Ако ]е истина, да га је извукла из једне каФане, то је она двогубо грешила , јер као што је познато, ноћна стража само на сокаку има вршити дужност; ао кућама они посла немају.