Zemunski glasnik

рем Марикем на само говорити, на које таки пуштен буде. Исти момак изручи господару Марићу усрдан поздрав од Миливоја, на које се овај као дете обрадује. За три године још ни словца о свом посинку чуо није, који му милији беше и кога је већма волео, него што би онај и помислити могао. Али чим господар Марић момка у очи погледи упрепаштен скочи три корака натраг. „Шта? та је ли могуће да си ти, Миливоје драги? Ти самном неку шалу проводиш? Зар се у таково руво доктори права одевају?" Миловој смешећи се рече: „Ево свршеног правника с иртљагом и епремна за пут, као столарски момак. Он ће себи са евојим занатом свуда кору леба саслужити моћи и лепо живети. Ево моје дипломе. Сад сам наумио кроз туђи свет да путујем и дошао сам да вас још само једном видети могу, драги оче, да вам још јеДаред благодарим и ваш благослов .собом на пут понесем." — Ово господара Марића врло троне и очи му се суза напунише. Он падне свом добром Миливоју око врата, претиште га на груди и зајеца: „0 јесте, ти и јеси мој син, и ја ћу ти знати отац бити." Господар Марић задржи га месец дана код себе, а затим благословивши отпусти га на пут. При растанку запита га: „А имаш ли новаца?" Миливој му одговори: „Та имам још 25 талира. То је све што ми је још претекло." „Е, па то је баш колко и треба за једног путника и то за једног занат.чијског момка," рече му господар Марић смешећи: „Ево ти још један талир, па ћеш онда свега 26 имати. Оад збогом пошао. Пиши ми сваког трећег месеца, како ти иосао иде, шта си све научио и видео. Само се добро чувај да коју рупу на рукаву неодбијеш, па ће онда све добро бити." (Наставиће ое.)

Жалба учитељског збора. Од више страна дошла су нам „Припослата" са зактевањем, да их уврстимо у лист, и која мање-више изражују негодовање са понашањем г. Пароха николајевске цркве земунске, које је показао исти господин на вечерњу у очи храма цркве и следећих да-на према учитељу. Ми нехтедосмо тим жалбама уступити

места у „Гласнику" из узрока, што чланке без потписа не нечатамо, а највише због тога, што нисмо ради свештенике јавној критици изложити. Што ову жалбу господе учитеља ипак штампамо, то чинимо с тога, што је ствар већ предата јавности, почем је црквеној општини поднешена. Жалба предана г. Проти као садањем претседнику црквене ошптине и гласи овако: Из узрока, што се пре кратког времена овдена немио догађај збио , којим смо у једној особи заједнички сви јавно увређени и у достојанству и звању без повода нашег омаловажеии, побуђени се нађосмо, племенитој општини зкалбено припасти. Врло добро знамо у каквом сношају треба ирема г.г. свећеницима да стојимо. Нама је у светој дужности — како и сваког другог члана народа нашег —да у особама ове часне господе поштујемо ревносне проповеднике Слова божиј,ег, служитеље светог храма господњег, примерне пастире и учитеље народа свог. Таковој дате госноди дужни смо сви увек иоштовање и част одавати , а с тим принципом и примисмо се звања, које данас у овом месту отправљамо. Но кад то начело наше исповедамо и извршујемо, држимо да таково поштовање наше и праведна одзива са сгране г.г. свећеника заслужује, што нас још више подстидати мора, да ово поштовање наше у пуној мери сваком приликом изражујемо. Човек данас, бар се тако држи, живи у свету слободе, де му је част и иоштено име најсветији аманет. Част дакле појединог човека лакомислено у подсмех узимати, њоме се титрати, или је насилиички и хотимице вређати, показује сувише велику дрскост, која ваздан свестаи и енергичан отиор заслужује. Наша је девиза та: да сваког (који поштовања заслунсује) унајвећој мери поштујемо, па према томе на браник станемо оном, који се поднгне да нам част, достојаиство и име буди каквим начииом вре^а. Али млого се пута догађа, да се човеку најпоштеније иамере, најлепше тежње морају да осујете па често баш од онаких особа, о којима се најбоље и најплеменитије мислило. Ето, такова уда срећа и особље овдашњих учитеља српских иостиже, које држећи се своје девизе приморано је због нанешене му увреде племенитој овд. општини црквеној зажа»т.ити се, у толико више што је необорима истина, да овдашње школе сриске засад у очима Зем. грађанства веома мало важности имају, што уопште и свећеницима у дужности лежи, школу у очима народа дизати а не хрђавим својим понашањем према учитељу овога важност и пред народом и пред децом убијати. Но да би племенита Општина оенованост жалбе наше јасно увидети могла, потанко ћ.емо да опишемо ток оног догађаја, којим је на понижење учитеља српских у овој вароши смерано. Ствар је у овоме: Овдашњипарох светониколајевске цркве г. Никола Савић при слави поменуте цркве а у време светог богослужења 5. и 6. Децембра т. г. јавно је срамотио учитеља 3. сриског разреда главне школе Зем. Бр. Кузмановића. У очи св. Николе по обичају овдашњем одржавала ее> мала вечерња, при којој постоје неки обичаји, којих но другим црквама на тај дан нема. Ми као учитељи, који смо тек ове године та места заузели, са свим је наравно да поменуте обичаје не можемо знати, што нам ее дакле ни замери Тг1

не сме. При иочетку вечерње поменути наш брат* учител, Бранко Кузмановић читао је псалам, кој& се по правилу црквепом увек читати мора, ма каква вечерња била, иосле кога је г. иарох у олтар га иозвао и само тога ради, што је горенаведени псалам читао, стао га грдити и иотом упитавшм га, да ли зна кад треба појати кондак „Возбранњиј чудотворче," кад му овај одговори да не зна после млоги опори речи са „НаИнесћиз" напоље га истера. Ствар није на томе остала; ио^.после овога дође иарох г, Никола Савић у певии^ л ^еђа учитељева и ту га опет на глас грдитЛ* ночј* та^оЈ да је цео у цркви скупљени иарод^на дес"иу певницу очи упрЂо. У тој грдњи оиомињао је он учитеља на правило в,рквено и између осталог и са отпустом ЈМу претио. Али иименутог брата учитсља ни сутрадан на јутрењу неје мимоишло насртање истог г. иароха« На јутрењи држало се ирво велико вечерње , при коме је учитељ Кузмановић паримеј читао. Кад је ово свршено било, опет га је г. нарох у олтар позвао и наново грдити стао, од ирилике овим речма: „ Шта правите скандал ио цркви ? Срам Вас било: читате као буквараи,, па се опет мешате у те ствари те изврћете речи наоиагсо. Та Ви треба да знате. -ц да сав свет самном заједно и,ео паримеј на памет зиа, иа се само саблажњава слушајући Ваше чнтање! и •— Ту му је сад навео неку реч , коју је као бајаги г. учитељ ири читању изврнуо; али је баш та иста реч сасвим онако прочитана како ваља: дакле неје иогрешио. У тој ватри изговорио је г. парох вичући свакојаке погрдне речи, па кад га је брат учитељ учтиво оиоменуо да је у цркви те да мало лакше говори, овај га са „марш* 1 опет из олтара истера. Кад се иак јутрење почело поменути брат учитељ требао је да чита „шестопсалмије" , и само за неколике тренутке што се еа овим закаснио, отворио је г. парох ма-ге двери десне и у највећој жестини иред сакупљеним народом иочео викати и грдити га. Уз то још 5~ово дод^гЈезВо, да га је' шгн1е нута „лудом" и „незналицом 14 назвао употребљавајући, реч „ти." Овде је дакле само једнО лице увређено , али ми се сви сматрамо као једна целина и једно тело, које је оштсћено и онда, кад му се само један уд повреди. С тим више се има та увреда на нас сво одноеити, што је.нанешена у цркви и пред толиким светом , де ми сви једне и исте дужности вршити имамо. Узимљући у обзир и ту околност, што нам је Фактично иознато, да је г. Никола Савић и у нређашње време на сву г.г. учитеље наертао и гонио их, закључујемо, да се и овде у овом случају хтело неко иадмоћије и силовна власт од стране г. пароха над учитељима да нокаже. Иаиослетку и да је брат учитељ жестини нароховој новода дао, ми држимо, да св. црква никако не може бити место , где ће г. парох такове погрешке да иеправља, на још описаним тоном и наведеним погрдним изразима, те с тога достављајући племенитој Општини тај случај нодносимо своју жалбу на нонашање пароха г. Савића санајучтивијоз! молоом да се у будуће оваковим појавима са сходним морама на иут стане! Тврдо се уздамо у правичиост племеиите Општине с уверењем, да ће плем. Оиштина у интересу иравде и иевиносги, у интеросу нужног уважоња, пронаћи средство, којим ће нам се част и неповређено име осигурати од злибних и.^и лакомислених и неправедних нападаја оних иеоба, које свој лоложај на зло употребљују. Из друге ред. седнице учитељског Збора сриског држане у Земуну 10. Дсц. 1668. године. Митп [[сшкшкћ, Ст. Л. Милашиновић, тајник. претседник.

Издаје и уређује: И. К. Сопрон,

Сопронова печатња у Земуну.