Zemunski glasnik

67

тина стајало; али кад Нас код куКе добро извоште, а ми смо опет они исти, који смо и до сад били." „Једном смо седели у једном врту на клугш и договарали се шта Ке који бити. Ја сам себи изабрао ђенерала, а Рада патријарха." — Та од вас никад ништа бити не ће! — проговори на то један поотар човек, сасвим лепо и чисто одевен, који нам за леђи стајаше и сав наш разговор слушао. Обојица се препаднемо, а Рада запита: — „А зашто не?" — • Старина му одговори: — „Ви сте деца добрих родитеља, то по вашем оделу видим; али вам ипак кажем да сте обојици само за просијаке створени; та зар би иначе могли те силне рупетине на рукавима трпети?" — Затим нас обојицу ухвати за руку и турао је прсте у изфотани рукав. — Ја се страшно застидим, а и Рада са мном заједно. Сад настави тај стари господин од прилике овако: — „Ако вам код куће нема ко да закрпи, зашто се сами не учите? Видите, да сте се одма постарали, чим вам се лакат почео дерати, само с два бада би га лепо окрпили да се ни познавало не би; али сад је већ све касно, па зато и изгледате као сушти прос ијаци. Кад хоћете тако велики људи да будете, као што мало пре рекосте, то онда најпре с мадим почети морате. Вакрпите најпре те јаме на тим подрапаним лактовима, па онда тек на даље мислите!" „На те се речи обојица јако застидимо; ћутећи кренемо се одатле, ал Боже сачувај да смо гато зло о том старини иомислили. Ја таки мој руков тако наместим, да не би нико издрте рупетине видети могао. Од то доба сам сиграјући се од мајке птити учио, али зашто сам то чинио, ником ни речице прословио нпсам. Сад чим ми се на одећи мало што подере, или закрпа опара, сместа је зашивено и закрпљено морало бити, и од тог времена на све сам бодро мотрио, да ми одећа издрта или прљава не буде. Свагда сам чист ишао; био сам врло брижл>ив и увек сам се с највећом радошћу тог старог господина сећао, давајући му све за право, штогод ми је онда рекао. Кад човек само два-три бада с иглом још за врућа трага учини, кадар је своју одећу сасвим читаву и здраву одржати; тако исто и шаком креча у стању је човек целу кућу оправити. Та и из сами пара постају Форинте; из једног малог семена цело дрво и

то још како големо и разгранато, да се човек дивити мора. „Рада пак то ништа на ум узимао није, али то после и јесте од грдне штете било. Касније будемо обојица Неком трговцу препоручени, који је од својих шегрта строго изискивао да му сваки добро читати, писати и рачунати знаде. Кад нас је дакле господар испитивао што који зна, мене таки за вреднијег и способнијег прогласи. Одело, истина да ми је старо било , ал притом чисто и цело, а радино свечано одело сасвим траљаво и неуредно беше. Мој принципал често је за мене говорио: Кад год га погледим, увек себе и своје ствари у реду држи, а од оног другог никад ништа не ће бити. А ја често мишл^ах на оног старог господина и на моје издрте лактове." „Ја сам врло добро опажао да. се у моме послу, знању и понашању још по гдекоја рупа на рукаву налази. Дакле два-три бада у згодно време све ће поправити без икаква напора и вештине. Само нипошто не допуштати да се та рупа већма шири и дере; јер иначе таки по кројача да другу одећу приправи или по лекара за здравље, а за моралне рупе по власт, што кривце осуђује, шиљати се мора. Ништа незнатног и равнодушног нема како у добру, тако и у злу. Који ипаче верује, тај нит себе нит живот евој познаје. Мој принципал имао је такође страшну рупу на рукаву, т. ј. беше велика прзница, самовоља, чудљивац, а то ме је врло расрдити могло. Кадгод сам му што противно рекао, ту без свађе није могло проћи. Охо, помислим ја, та и отуд може која рупа на рукаву искрснути. Та и ја би могао иста така прзница и несмотрен бити,као и мој господар. Од тог часа све сам му за право давао; ја само сам се тим с задовољавао да увек праведно радим па тако сам ваздан мира имао." „Кад сам већ трговину изучио потражим себи другу кондицију. Одавно навикнут са малим задовол>ити се (јер који год сувише имаде, тај никад задовољан није), гледао сам што више да заштедим. Научен и на то да ни једну рупу на рукаву не гледим; а ни од других главу не окречати, био сам са целим светом задовољан, као што је и цео свет самном задовољан био. Е, тако еам ја добре пријатеље, потпору и поверење задобио, а бог милостиви ми рад благослови. Али сав тај благослов у томе лежи: ради и мисли поштено па се не бој!"

„Ето виш, тако је моје имање расло. Но теби не тр>еба толико! Више сам пута тако помислио, та теби ни десети део од тога не треба! — Ваљада да неку параду пред светом истерујеш ? — То је будалаштина. — Или да у старости својој још коју рупу на рукаву добијеш?—Не, него помажи ти брајко другима тако, као што је теби бог преко других иомогао, па притом и остани. Али на послетку највеће је добро, што га богатство даје, за то, пгго не зависиш од других чудљивих људи, и што му је делокруг велик и простран. Сад дакле, Миливоје мој иди на високе науке и изучи што ваљано; сећај се чешће оног старог господина; чувај се од најмањих иступлења, а нипошто не чини онако, као што је мој друг Рада чинио. Видиш он јена послетку и војник био и у Америци главом платио."

Занатлијски момак. Миливој оде у Гетинген и ту је права слушао, где врло ваљан и приљежан беше; али никад ни једног друштва није избегавао, нити опет себи уживања ускрачивао. Али опет зато знао је штедити; јер је неку велику намеру имао. Хтео је целу Европу да прође. Истина господар Марић га је подбадао и вољу му на то уливао, али је напред још и обећао да му из свог џепа ни потуре на тај далеки пут неће дати. А господар Марић што јеДанпут обећа, ту је увек своју реч одржати знао. На иуту треба заиста сваком новаца, али ма да их Миливој имао није, ипак се је брзо одважио. Кад је већ доктор права ностао оде код неког столара и ту пзучи тај занат као: дељати, длебити, тестерисати, бушити, лепити, дрвцад резати и т. д. Његова вештина у сликагву, његов укус и кемично знање — све му је то овде добро дошло. За годину дана, са свим је механично свој посао свагио; сав је посао као и други занатлија у нрсте разумевао, те тако буде за потпуног столарског момка потврђен. Једног вечера врати се господар Марић са своје обичне шетње кући, седне код прозора те је пушио из своје луле. Одједанпут стане неки стран калФа лред њега с обичним пртљагом на леђи, поздрави га и држећи шешир у руци не проговори ни речи. Господар Марић баци му неколико новчића у шешир. Овај му захвали, метне милостињу у шпаг и рекне му да је рад са господа-