Zemunski glasnik

170

Самртна пресуда. (Од М. Јокаји-је.)

I. Преко пута Кие Је УЈуЈеппе-а близу Уап<1еуШе — театра стајао је некада најзнаменитији храм целог Париза. Најзнаменитији с тога, што не бенЈе носвећен Вогу, кога ришћани славе, но једној подземној богињи, пред којом сви од цара до просијака у најдубл>ем страхопоштовању ца колена падају, којој се дневни терети, ноћна тишина, љубав и злоба, земаљска срећа па и само небесно блажество на жртву приноси — за коју људи данас живе, умиру, да и Самог се пакла не плаше! . . . Та је богиња новац , а храм јој је берза. Ту не чујеш лупање звона, да громким звуцима верне сазивају и опет су све просторије од раног јутра до мркле ноћи пуне света. На отом месгу извире срећа и несрећа, радост и очајање како појединим породицама тако често и многим државама. Само она реч, која се овде прогтоведа, света је и истинита, све је друго обмана. Једног .јутра ишло је на берзи тој много живље но "обично. Бећ и на самим лицима долазећих и одлазећих могло се неко необично узбуђење, неко изванредно расположење приметити. Само задах један из уста правога Бога потресао и уздрмао је цео олтар новца, букнуо је негде рат и папири падоше за једну ноћ са двадесет процената. Међу свима што ту беху и узбуђено то на десно, то на лево се освртаху, запиткиваху и одговараху, падао је г. Монсе свакоме у очи. Још пре једног сахата, откако се глас о паду папира потврдио и обистинио , сгајао је он руке у шпаг туривши наслоњен на један високи стуб. На лицу му се видела најравнодушнија мирноћа. Ни с ким ни речи није говорио; за брзојавне вести што сваке чеТврти часа'стижаху, није ни разбирати хтео. Очи му беху немарно упрте у најравнодушнија места тог великог трема, а у себи је иевукао стихове неке познате песме. И оиет иознато беше свакоме, да човек тај , што тако равнодушан изгледа, тог тренутка милијуне на својим папирима губи. Ваш је г. Монсе иоследњу сгроФу своје песмице певао, кад га одостраг нево лако по рамену дирну.

— Г. Монсе, мени се чини да вас ни најмање не занима то, што се ту збива? Монсе се осврну. — 0 ви сте г. Теларде! рече му на то — чини ми се да погађате. — Већ но сахата вас гледим, како сте се на стуб тај наслонили, као да га чувате да не падне; а кроз то по сахата је курс папирима у осам процената пао. — Марим ја, дода овај на то смакнувши раменима. — Марим ја? А да ли сте собом на чисто? — Да боме. Сутра ћу да отворим конкурс. — И ви сте притом са свим равнодушни, је л' те? — Тако равнодушан, да ћу сутра тане кроз чело пројурити. — Али ви то.га нећете чинити... само због тога неби то било нужно. Монсе га ладно и равнодушно погледа, небрижно раменима смакну, као да с тим рећи хтеде : Ко иојма о части има, може лако увидети, да човеку у његовом иоложају неби ништа друго ни остајало да учини, до то на што се и сам одважио. — Одите самном, рече му Телард узевши га под руку, и тако овде више ништа тражити немате. Ја ћу да вам неки предлог учиним. Монсе оде с њим и са горким и тужним осмејом као оно осуђеник чекаше на речи Телардове. Мислио је у себи, како ће га овај сад са небројеним библијеким Фразама да обасина. Телард је био адвокат, али у овом случају могао је човек и од њега само душепопечитељске савете изгледати. — Ви имате осим тога што у напирима изгубисте - поче Телард још лепу суму готових новаца у својим рукама. . . — Разумем вас, драги мој, прекиде га ладно Монсе, мислите кад би са ови новци што их још имам у свег отишао, да би још весело и задовољно живети могао. — Па ја држим, да ви такав поступак само за неку . спекулацију сматрати морате, коју је многи и пре вас водио. — Тако је, да богме И мене већ двапут таковим постуицима онекоше, и мени код тих банкрота доста новца пропаде, али сам им ја дал.и рад и живот са вајвећом пажњом пратио. Видео сам опо малоуважавање и презирање, с којим их сви поштепи људи праведно предусретаху и примаху и кажем вам, не желим никако да им судбу делим. На оида треба да знате, да је за људе као

што сам ја, што овде евој посао започеше и обогатише се, добар и частан глас све на свету — човек мог порекла могао би преживети, кад би га обедили, да је убијство какво учинио, кад би га жена изневерила, кад би му и отаџбина пропала; али ту срамоту, да поштеним људма плаћања прекинути мора, такав човек нити може нити хоће да преживи. Те срамоте може човека једина смрт опростити. — А да л' ћете с тим своје кредиторе да намирите? — Ако њих нећу, оно ће ми бар опадачи да умукну. — Дакле вест о смрти вашој спасла би вам част? — Као што се сад у свету мисли — потпуно. — Па онда си неморате живот одузимати, довољно је да ту вест само разнети дате. — Е мој господине, али људи данас ишту да најпре виде, па онда да верују. — И томе можете доскочити. Не би н. пр. ништа друго имали радити, него наћи два гробара, добро их подмитити и захтевати, да вамједно мртво тело човечије, разуме се које је јуче сахрањено и које је на вас налик , ископају и у писарну вашу донесу. Кад то извршено буде, онда ћете гледати, да лице те лешине са два куршума из самокреса тако нагрдите , да је нико живи распознати не може. Затим скупите све своје новце што их имате, ирерушите се и још ове исте ноћи без сваког оклевања отпутујте под туђим именом управо у ФиладелФију. Наравно да за ту цел морате једну лађу најмити и у приправности је имати. Испадне ли вам ово све за руком, то ће цео свет тврдо уверен бити, да сте самоубијством себи живот одузели. Монсе га погледа са изразом, у коме највеће изненађење почиваше. — А моја жена? запита га он на то сасвим збуњен и теретом ове нове мисли обузет. — Да не би ствар осујетили, казаћемо јој тек после дужег времена како је све смишљено и извршено. Ви ћете добро познавати своје колеге, ти вам умеју и са чела читати и мучно их је нреварити. Ти би вам са лица ваше госпе све дознали. Распитивали би зашто да она свог покојпог мужа, кога је тако жарко љубила , дуже не оплакује, зашто да млада удовица позније никоје носете, никоје обожатеље не прима , пакратко, лако би се могло догодити да дознаду шта је у истини.