Zemunski glasnik

210

Сапртна пресуда. (Од М. Јокаја,)

V. Два месеца после опог догађаја прођоше, кадје госпођа Монсе једног дана поново пред суд позвана. Почело се говорити, да се нови докази против ље изнађоше. Поротници се опет сакупише, слушаоци.беху опет млогобројни, и оптуженица са њеним неугдедним браниоцем опет се указа. Сад тек могоше се на лицу анђелкјином знаци худог незадовољства спазити. Г. Дувао заиште допуштење, да своју истрагу са неким иитањима започне. Окрену се оптуженој и иоче јој питања стављати: — Вшне је породично презиме, госпо, Апђелија ДуФорет, је л' те? — Јест. — Добијате ли под тим именом кадгод писма? — Откако име Мопсе носим, никада. — Имате ли барем каквог познаника у ФидаделФији ? — Ја барем незнам да имам. — Можда ћете тамо каквог Тонера познавати? Анђелија се уздрхта у целом телу; узбуђеност у коју је спомен имена тог доведе, не могаше никако нрекрити. — Но, госпо, сад вам нисам никакву мртвачку дубању показао, да вас гштање моје тако потреса. Познајете ли г. Тонера? Анђелија је прећутада, да је оног јадиог и чемерног вечера једно писамце са Тонеровим потписом добила. Садржаја му осим ње нико више не знаде. Што би писмо то само против ње сведочило, није га ни хтела спомиљати, али пошто је јавни тужиоц пита, да ли Тонера иозпаје, одговори му она јаспим и спажним гласом: — Ие познајем га. — Видите, а он вас познаје. Ево овде је н. пр. једно писмо, што га тај Тонер Анђелији ДуФорет пише. Послушајте му садрЖину: - Драга Анђедијо! Госпођа Монсе изгледаше при почетку том као громом поражена. •— Надам се, да ћеш се о пронетом самоубијству твог мужа само смејати морати, кад ти господин Т. (име ово не беше сасвим исписано) цеду ствар потање изјаени. . . Мисднм да је свет гатку ту дако веровао а дако и заборавио . . . У

тој ствари имамо ми господину Т. мдого да захвадимо , јер он нам је неуморно саветом и дедом помагао . . . Можда би век време било, да међу познаницама својим разгласиш, да се по други пут удати жедиш. Очекујем те са иајвећом жудњом и бројим сваки дан, што ће до доласка твог да ми протече. Извести ме кад ћеш стићи, јер хоћу да ти до Ливерпула на сусрет изађем. Неизмерно те поздравља и љуби твој Тонер, Анђедија стајаше као укочена пред сидном светином, што је нетренимице посматраше. Лице јој обузе ватрена румен, из које знаци повређена частољубља одсјајиваху. Ушима својим чисто неверујући, теретом те ужасне тајне обузета, гледаше само предасе. — Ту је још и једна примедбица: „У амајлици, што је на нрсима носиш, имаједан прамичак косице нашег преминулог синчића, пошљи ми га, да га уместо твојих усница љубим, док ми не дођеш." — Анђелија викну упрепашћено и са знацима пуним очајаља окрете се својим судијама: — Моја господо! овде се самном ужасно титрање тера. Што се око мене догађа, одузима ми мишљење, памет , буни ме и слаби као какав страшан сан. Неки измет пакла кује с.воје ђаволске планове против мене , гура ме у пронаст а ја га немогу да избегнем. Онај што је писмо то писао није човек , но мора бити да је какав из пакда побегди 1)аво, што ме до тог хоће да доведе, да и биће божије одречем. — 0 ие, није то пи издадека ђаво , прекиде је Дувао , ми смо се преко конзулата од тамошњег гувернанта известиди о том Тонеру и заповедили да га у Француску ношаљу , да се с вами суочи. Тонер је са ведиком муком нађеи; с иочетка се истина затвору свом иротивио , ади кад му се рече , да је неко иисмо, што га је Анђедији ДуФорет писао,уваћено и читано, одма се нредаде зак.вињући се, да је жеиа та у свему невииа, да он носи сву кривицу. — Добро, дода Анђелија одахнувши, цапослетку ћу га опет моћи видети и запитати , шта ли сам му учинила, да ме тако страшно гони. — Варате се, госпо, да вае гони. Ои се свечано заклео, да сте ви са свим у том невини , да само њега казнити ваља. Али је он и то тврдио , да га љубите и то само љега у свом животу , и баш то вас доводи у нодозрење.

Анђелији мину нека миеао кроз гдаву. — Како изгледа тај човек? запита она брзо. — По описивању има кврчасту риђу косу, округлу такође риђу браду, ватрене севајуће очи .... — Не иознајем га — не познајем га! Свемогући, свезнајући Боже. буди ми ти сведок, да човека тог не нозпајем . . . и дркћући са подигнутим рукама к небу паде на колена, сажаљења вредна слика горког очајања. — Чудновато је, да тај човек и саме оне тајне зна, које су само супругу познате. — Милостиви Боже! промуца несрећница и покривши лице рукама паде јецајући на тле. Одма јој притрчаше у помоћ; Арнолд је готово до стодице однесе. -— Зашто ме спасосте од смрти, промуца она, да сам умрла, не би морала ово претриети. — Ја ћу вас ианово спасти, рече Арнолд и за тим ступи храбро и одважно пред еудије. ГБегов ногурен изглед исправи се, прса му се раширише, очи засветлише. — Штована господо , пдеменити поротиици! поче он са отвореним и снажним гласом — Тужба, што јенамоју клијентицу наново подигпута, није само управљена против љена живота , него више још иротив њене части. Закону је допуштено, да тамо где подозрења има, не само крваве трагове убијетва, него и пољубе неверног брака истражује. Ја сам прост грађанин, ади не верујем да је праведно, жени једној част са једним потезом збрисати; част коју .јој никако иов])атити не можемо а која жени тој једино и највеће благо беше; не верујем да је праведио, да се то још само поводом једног сатанском здобом написаног писма чини, а онога, ко га је написао нико и непознаје, нико га се у целом Паризу пи опоменути незпа, где напротив г. Монсе у најбољем гласу стоји , где је овде рођена и васпитана. Зар иисмо једног човека, који се у почетку сам за кривца издао а потом умакао, да нам решење у овој тако страшној прилици донесе? А ко ће нам добар стајати, да све оно што је човек тај у писму написао, насу следи ђаволеким лукавстиом произведене освете? Је ли га когод видео, да је са оптужепом икада разговарао? Иа гле, шта је то што па крају пиема стоји и што се као неосноран доказ наводи?! Опомен неког промичка коее, што га Анђедија Монсе па иреима носи. Зар се такове тајне не могу најлакшим пу-