Zemunski glasnik

402

Крчма иа друму. V) Приповетка Ивана Тургењева.

XIII, Међутим ЈеФремова. жена приметивши .д-а је незваног госта нестало, отиде у кухињу, почем још не беше свануло . . . беше неки празник. Она се саже пред пећ , да извади Јгљен ва ватру н одма позна да је неки пре ње упаљено угљевл>е повадио; потражи нож но нигде га не могашенаћи; и даље разгледајући по кухињи виде , да јој једног, од четири лонца нема. Она се мало замисли , а затим оде у преграду евоме мужу. Није било лако разбудити га, а још теже обавестити га, зашто га буди. На све што му је год она говорила, одговарао је он једно те једно: — Он је огишао? Срећан му пут! Шта знам , да чиним! Он је узео један нож и лонац — сад срећан му пут! — Али шта знам да радим? Најзад се ЈеФрем диже , и кад своју жену пажљиво саслуша, сагласи се он с њом, да то није чисг посао , и да се при томе неможе остати. — Да, рече његова жена . то је врло непријатна ствар; у његовом очајничком стању могао је он лако и какво зло учинити . . . Ја сам то још синоћ приметила, да он не спава , него се само по пећи ваља; ти би добро учинио ЈеФреме Александрићу, кад би отишао за њим да видиш, да није . . . — Сдушај, шта ја мислим Иљино Феодоровна, одговори ЈеФрем, ја ћу сад одма отрчати у крчму; него мамице, молим те, дај ми једну чагаицу ракије, да се мало растрезним. Иљпна се замисли. — Сад — рече она најзад, ја ћу ти дати ракије, ЈеФреме Александровићу, али ти ми мораш обећати, да нећеш правиги никакве будалаштине. — Зато се не брини Иљино Феодоровна. И иошто га ракија мало опорави, отрча он правце крчми. Сунце беше тек огрејало, кад он у дворану дође, и ири вратима застаде упрегнуте тал.иге. на којима један од Наумових људи , са уздом у руци, сеђаше. — Куда тако рано? з шита ЈеФрем. — У варош, одговори срдито упитан. — А за што? Радник слеже раменима и ништа не одговори. ЈеФрем скочи с коња и пође у кућу. И сретне Наума, са свим обученог и са капом на глави.

— Нови газда, честитам ти кућу и да бог-да за дуго у њој здраво и весело поживео, рече ЈеФрем, који је Наума лично иознавао. — Ако бог-да тако рано ? — Баш задуго , одговори срдито Наум. Мало је Фалило , на да први дан изгорем. ЈеФрем се упрепасти. — Како то ? — Тако; нашао се један, који ми је хтео кућу да запали. На срећу, ухватио сам га на самом делу. — Да то не буде Аћим . . . питаше. затежући се Јефрем. — Та одкуд ти знаш? да је то Аћим. Он је ноћас са запаљеним угљеном у лонцу дошао и ватру наложио . . . Сви моји раденици могу то посведочити. Оћеш сам да видиш ? Ја ћу с њим да идем на суд. — За бога, Науме Ивановићу! мољаше ЈеФрем; пуститега! Немојте га тако старог сасвим упропашћавати. Не грешите душу , Науме Семоновићу! помислиге — човек у очајању — који главу изгуби . . . . — Стој, брате! пресече га Наум оштро. Зар то да буде! Њега ослободити — та сутра би ми опет кућу запалио. — Та неће , Науме Иваповићу , верујте ми. Верујте , то ће за вас бити бол.е — тада ће истраживати и питати суд — сад ви и сами знате. — Па шта, са судом ? ја се не бојим никаквог суда. — За бога, Науме Ивановићу, ко се не боји суда . . — Та ћути човече, не говори којешта: Чини ми се да си још сабајле пијан, место да си данас у цркви. Сиромаху ЈеФрему текогае потоком сузе: — да, ја сам пијан, али ипак говорим истину! викну он. Опростите му христа ради! — Сад ћути; о томе ни речи! И Наум се попе на мердевине. — Ради Авдокије АреФијевне, опростите му! мољаше ЈеФрем , који за њим иђаше. Наум пође подруму и отвори врата. ЈеФрем из великог љубопитства подиже врат преко Наумових леђа и једва угледа Аћима у једном ћошку. Нређашњи газда о-!е крчме у целој околини поштовани човек, сеђаше на слами са везаним рукама, као какав злочинац. Чувши гаугаањ подиже Аћим главу. Он је изгледао, врло мршав и жалостан — упале очи једва му се виђаху испод високог, као восак жутог чела, суве усне беху сасвим помодриле. . . Његово се је цело лице изменило и добило је ужасан, дивљи изглед.

— Устани и излази! рече Наум, Аћим устаде и прекотрл,а се иреко прага. — Аћиме Семоновићу, викну Јефрем , зар си хтео живот да изгубиш ? Аћим га гледагае ћутећки. — Да сам знао, за што си ракију искао, не би ти никако дао; заиста ти не би дао; ја верујем, да сам га сам опио! . . . Ах, Науме Ивановићу! настави ЈеФрем , ватајући га за руку, — смилујге се на њ, ослободите га! — Гле, будалаштина! рече заједљиво смешећи се Наум. — Сад излази! заповеди он. обрнувши се опет Аћиму ... Шга чекаш ? — НаумеИвановићу! започеАћим. — Шта је? — Науме Ивановићу! рече Аћим, саслушај ме, ја сам крив , ја ћу се сам с тобом парничити, а бог ће нам сам бити судија. Ти си ми све одузео, ти то сам знага. Све до најмањег. Сад можеш и мене упропастити, а ја ти имам само ово казати! ако ме сад ослободиш , — сад — то нека буде за то. Задржи све ! Нека ти је алал! Ја сам задовољан и желим ти сваку срећу. Ја ти то кажем као пред богом; ослободи ме — нећеш се за то кајати. Бог нека ти буде у помоћи. Аћим зажмури и ћутагае. — Заиста! 0 то би требало да ти верујем! — Јесте, за бога! веруј му викну ЈеФрем ! заиста веруј му. Ја стојим добар за њега, за Аћима Семоновића моја глава у залог—јесг заиста! — Лудорија! рече Нхум , - напред! Аћим гледаше у њега. — Које хоћеш , Науме Ивановићу! бирај. Али ти узимаш много на твоју душу. Ако ти је то тако хитно - добро! хајдмо. . . Наум погледаше Аћима врло озбил>но. „Не би л' заиста боље било, мишљаше он, да га пустим, нек иде до врага! Иначе ни сам за живот сигуран . . . а Авдокија не би ме оставила ни један час на миру. . . Док Наум тако о ствари размишљаваше, нико ни реч не проговори. Слуга , који беше на таљигама и који кроз врата могаше све видети , шта се ради , махагае само главом и по кад-кад би задрмао узду. Оба остала радника стајаху на басамацима и тако исто ћутаху. — Сад чуј, стари! започе Наум; ако ја тебе оелободима овим слугама (показујући главом на раденике) заповедим, да нигата не разглагаују — хоћемо ли онда ми бити начисто један с другим?