Zemunski glasnik

370

Они не могоше одмах познати ^едан другог. Та читава је четврт века протекда од растанка њиховог, а време немилице удара печат свој па човечије лице. Мој пријатељ први погоди, који му беше друг у младости од оне двојице, што изађоше иред нас. Очи и глас беху и овом приликом знаци за познавање, јер сапутник мој не хте подуже да каже своје име. Право људи назив^ју очи огледалом душе, а говор њезиним одјеком. Брат шапчанин позва нас на вечеру , и седећи ту до глуво доба ноки прођоше нам часови у пријатпом разговору. Много којепгга имадоше причати пријатељи један другоме о прошлим догађајима, о слатким данима младости. Приповедали су један другоме како и где су провели године од кад су се растали. Живљење им беше сасвим противно : тедан није оставио завичај свој, само што се је из Орема у Мачву преселио, оженио , и ту је проживео угодне дане мирног живота грађанина, кад им рад уроди добрим плодом. Други пак, а то мој пријатељ, бродио је међу тим по бурним валовима живота, пролазећи туђ свет, но најзад и он се смири и ваљаношћу својом дотера до одличног ступња. „А сећаш ли се онога нашег несташлука по Илоку?" запита шапчанин мога пријатеља. „Сећам се а особито онога догађаја на чуну." На то га ми упитасмо шта је то било и замолисмо га да нам тај догађај исприча. „У оно време становао је у Илику одветник Т., (који је после више година био судац у Н. Саду, а сад је у Загребу чини нам се код банског стола као судија}. Он се је исто онако одликовао својом честитошћу, као што му је био примеран и отмен Фамилијаран живот. Гостољубива његова кућа беше отворена сваком, који се је одликовао образованошћу и ваљаним понашањем. У ту честиту Фамилију долажасмо и нас двојица, јер свагда беше ту друштва. Једно по.сле подне месеца Фебруара. кад се лед на Дунаву тек почео кретати, оиет се састадосмо у кући г. Т. Али ту не нађосмо забаве, почем је газда од куће с једпим другим господином играо шаха , а другог друштва не беше. „П1та ћемо да радимо вечерас?" упитаће један од нас. „Хајдемо на чуну у Нопи Оад." Што рс космо , то се и зби , и само смо сваки својој кући

отишли, да. обучемо просте топле хаљине , и не нотраја ни но сахата а ми се отисиусмо са обале илошке и ако чун тако мален беше , да једва нас двојица могосмо у њему седети. Бетар је дувао а талас сваки час запљускивао је чун тако, да један непрестано морао је из њега бацати воду. Ми увидосмо, да је то опасно, управо детињасто предузеће , али тврдоглавост наша недаде нам, да се оканемо тога, као ш го није хтео ниједан најпре да изусти, да се вратимо, јер сваки је хтео да се покаже јунак". Не само да нам ветар и таласи сместаше него скоро и ноћ наступи, те нас принуди, да на еуво изађемо То је било код првог села до Илока Нешгина. Ми извукосмо на суво наш лаки чун и потражисмо конака у сеоској механи. Кад нас је бирташица опазила онако просто 7 гуњеве обучени не хтеде нас примити у собу, већ нас упути у неку зграду, где су одрпани вандровци и чобани по патосу лежали. Но ми ју замолимо да нам да собу, и рекосмо јој да смо рибари па ћемо јој платити што је право. Бирташица најпре не хтеде да зна за то, но најзад ваљда се смилова на нашу младост, те нас пусти у њену парадну собу, али је најпре ормане закључала, чизме са сребрним мамузама пок. њеног мужа, као и бакарне тепсије и друго посуђе уклонила из собе. И ако то не беше најбољи комплименат нашем поштењу, ипак не могосмо предосторожност бирташице за зло примити, јер и у оно време беше по Орему и Бачкој пустахија. (Свршиће се.)

СМЕСИЦЕ.

II љуб0вј у .1 г<14иг И драго ш 1, уI да гди ј„ ма љубовју? У сАужбенику романеком сиомоил митроиолит Шагућа вао барон, које нам се види излишно, највише зато што ни Василијс Велики, ни ГрИ| орије богослов, нп Јоан влатоуст нису били барони. 2. Зашто у вјерују клжемо: творца небу п аемљи, кад Јелин всли: неба и зем.ве у род. а по у дат. падежу, почем граматика тако ваповеда и Елинска и Славенска и Латинска и Немачка па и све граматике. 3. Може лисе читати у вјерују јавно у храму божијем или у школи: распјатаго же за нас, место за ни. Зар ми желимо бити паметнији? зар нестоји у Евађелију: Јота једина или једина черта непреидет од закона? 4. Зашто ми иоемо : троическое поклоненије, а Елин вели: троици поклоненије. Ми волимо: благословеније госнодље на вас, аЕлинкаже: благословенијс господа на вас. Тако Србин и то само Србин склања сва имена прилагателна, док пи Елин ни Латин ни Немац то неможе. Ми кажемо .Јованов син, Петрова кћи, Марково дете, а они би сви рекли: Јована син, Нетра кћи, Марка дете, РеМ Ши1, (1еЈ Магкиз К'т1. ,5. Зашто поемо на литурђији Елинској: у номоћ свију благо.честиви и православни Христијана, па онда наставимо: јодин свјат, једин господ, а код нас Срба почињемо одма са : једпн свјат, пиги ми имамо у помоћ свију и пр. 6. Зашто ми поемо: свјати боже, свјати крепки, а Елин пое: свјати бог, свјати крецки? Код њи је именителни, код нас звателни! Засад оволико само, други ред випјо . ; Ж. (Грпски прснрсг Г. 1842;) стао је народу српском осим непроцењеног моралног ГЈ'битка још и грдног новчаног трошка, као што овај верни препис од званичног акта показује. * Скупћинарима 1842. год. пок.гоњено гр, 90.000 Официрима и солдатима . . „ 404.512 Вучићу „ 110.000 Ћамил-Папш „ 280.000 Чиновпицима у граду „ 44.800 Шекиб -еФендији .... 560.000

(Личне ВССТИ.) Ваљани наш први судац г. капетан-аудитор .Шрајбер, премештен је за региментског судца у Велу цркву. На његово место долази неки г. Шварц. Ово је премештање немило дирнуло наше грађанство , јер г. Шрајбер не само што је потпуно властан српским језиком, већ је он и савестан и тачан званичник, чему је доказ опште поверење, што јестекаокод нашег становшннтва без разлике. Као што чујемо, варошко ће заступништво претставку поднети влади, којом моли да г. капетан-аудитор Шрајбер остане судцем код овдашњег мађистрата.

(Па Зсмуна.) Како су нам сад Фсрије п учитељи богословије одмора имају: молимо дх, да назг / ' Ј * ■ разјасне ове точке (ми велимо точка, Јер друго што су тачке.) 1. Зашто мн молимо ее на литурђији : со стра хом божијим »т вјероју нргс гуните, доку јелииеком и романском стојн: со страхом божијим и Ејероју

Шекиб -еФендији РиФат -паши Акиб -еФендији . Кнезу СтеФану Богориду Слугама Шекиб -еФендије Бож-ефендији . . Слугама Алипаше .... „ Ахмет -еФендији у Стамболу . . „ За обдарење дописа у страних новина „ Уредницима у Загребу и Пешти . „

162.000

„ 28.000 „ 11.200 „ 40.000 „ 5.300 „ 5.600 „ 1.000 56.000 1.595 22.400

Чиновништву 1842. аа издају . „ 183.232 За услугу странцима чрез г. А. Симића „ 2,268.560 Гружанима гарди Вучићевој . . „ 821.590 Симићевој госпи за Цариград . „ 37.870 Други избор кнеза Александра . „ 486.480 Једном пријатељу код хрватских новина „ 16.800 Опет њему изванредно звање и . „ 4.800 Полицији на шпијуне . . . „ 39.200 За уталогу шабачке буне Вучићу . „ 313.600 За уталогу шабачке'буне Советницима „ 41.142 Тенки за проналазак соли . . „ 27.707 За одобру великог суда ... „ 504.000 За одобру великог суда у Цариграду „ 3.000 Светићу за ваконик „ 72.000 Кнежевићу за Беч .... „ 29.681 Вучићу за Видин .... „ 6.272 Кнежев пут у Казанлук за ордене „ 1,632.061 Султановој мајци поклон . . „ 280.000 Кћерп Султановој .... „ 112.000 Поклоњен дсфицит судовима . . „ 1,200.000

Свега гр. 9,733.602

(Шртав спаљен.) Прашки листовц јављају; Неки дан сахрлњен је барон Добрзенски ц. кр. Фелдмаршала'тнант. Кад јеу своме стану вод „цчра аустријског" умро, метну спећу на крепет његов. Јастуцм се упале и пј с него што су прпсутии осе* тили ватру изгоре мртво тело тако јат:о да се нпје могло нознати. Аустријека је војска изгуби^а у њему великога човека — јер је био 6 сгопа и 4 палца висок.

Издаје и уређује: И. К. Оопрон.

Сопронова печатња у 2емуну.