Žena dvadesetoga veka

Луна Ћелевић

БЕОГРАД

|шка Сејоме 89 оном што је миву Њ Оби А ћ, ју је чак

обавештавао и о њиховом заједничком имању. |

У замену за то, он ју је ласно оклонио да у реду држи рачунске књиге. Истина на крају сваког месеца он је те књиге "заједно с њом прегледао, пи поредио суме расхода са сумама прихода. Она му се смејала. „Гледај, вељалше она, бакалинове рачуне. Не требају ми рачуни бакалинови, одговараше он; пего ми треба да видим како ми држимо своју кућу, и како течемо.“ Она би га ту пољубила, па би се увек десило да он баш тада има ком да оде, или њему неко дође.

Они свог сина дадоше у Лицеј Хенрика ТУ, наравно као ђака екстернога (који ће свако вече долазити кући). Јулија своју кћер није давала у школу, него ју је водила на предавања Госпођица Флеријевих. Она бејаше примерна мајка; она је пратила своју кћер, седела, је на предавању, бележила је говор професоров, и говорила је у шали да је прва ученица у Г-ђица Флеријевих. И то је са свим било тако. Њен човек опажаше у ње нова знања. Њена беседа бејаше пуна чињеница и цитата: „Море, ти ћеш постати некакав педанат“, говораше јој он у шали.

У Г-ђица Флеријевих бејаше п један течај за право. Јулија то не беше ставила у наставни план за своју кћер. Емило навали да