Žena dvadesetoga veka

117

на столу; и вечера је добра; газдарица за њу одговара. Није слађа вечера ни у председника Француске Републике! То потврђују сви једући је у сласт; сви су весели, и сви све љубе. И, верујте ми, овако је у овој породици готово из дана у дан. Човек у суботу донесе своју плаћу; у џепу остави себи нешто ситнине, највише да удели просјаку! Домаћица има једну тајну кесицу, у коју оставља што оно веле «белу пару за црн дан;> и све иде добро с њом и око ње; срца су им свима красна па су им и душе мирне...

Ја знам да беспослене велике госпође, које се извозе у својим каруцама, пунима цвећа, у шуму у шетњу, не завиде овој надничарки, која је грубо одевена, која је у тешком послу од јутра до мрака, без најмањега, одмора, и којој је сва потпора љубав мужевља и љубав дечина, и осећање да је извршила своју дужност ! Према госпођи се поступа као према каквој владарци; њу дворе и крше се да је услуже; њој се читају песме и приказују лепоте — цвет свега створа! Њој помажу кад хоће да, се крене три корака; њој се шири сунцобран да је заштити од сунца; за њу се изумевају нови и нови мириси; и сваки дан се, за њу, птшу нове књиге; њу воде у позоришта, на балове беле, на балове ружичасте. Ако је сва та задовољства не засите,