Žena dvadesetoga veka

119

пита, никога од кога би могла очекивати добра упута, или какве најмање помоћи. Она напушта једну собу, па се збија с децом у једну једину. Она је добра шваља, а и Ећи јој такође; она тражи посла за обе и, како је из раније била на лепу гласу, она, срећом и добије рада. И она и кћи могу на дан да зараде два динара. Са та два динара ваља да, се исхрани пет душа. Кад се одбију недеље, и још неки и неки свеци, онда ни пуна два динара не остаје. Богу хвала што је школа, бесплатна. Старијем је мушкарцу већ десет година. Он већ може у ковачницу. Он почиње дувати у мехове. После десет месеца имаће нешто плате; то није много, али је и то боље него ништа. Да је онако снажан као отац му, могао би доста зарадити и у шеснаест година. Мајка пази на здравље дечино још боље него пре. Није доста да су деца само жива, него још треба да су здрава, и да су снажна. Кћи је лепа, баш као и мајка кад је била, њенога доба. Ове две женске главе могле би бити и богате само кад би хтеле. Можда оне и знају то. Бар мајка то јамачно зна. Али онео том никад и не мисле, Мајка сматра да је дужна још тачније мотрити на све своје. Једнога тренутка она, своју кћер не оставља саму; и што јој ту старост облакшава јесте то што сви дете осећа срећно и задовољно само онда кад