Žena dvadesetoga veka

120

је код матере. Она већ помишља и да је уда, поред свих својих других послова. Она се мало узда у лепоту, него више у вредноћу и у добар глас. Она би желела дати своју кћер за човека радника; за ковача, ако се узможе, јер је то. мисли она, први ред људи у држави. Сваки други занат има и неке незгоде, а ковач је мајстор без приговора; па ковачи ће бити и три јој синчића; тако би наредио пи отац им само да је жив. Он ће бити задовољан ако то сазна, а сазнаће. То су наде ове веселе удовице која, седећи поред своје кћери, живо креће своју шиваћу машину.

Сад чорбе нема више него само два пута на недељу; али свако јутро бар има по шоља млека п хлеба довољно. Деца су одевена, сиротињески, то се не да сакрити; мора да им је п зима; али је бар све лепо окрпљено и марљиво прихваћено Сиромаштина се осећа, али се нигде не види немарност. Чистоћа је у свему без прекора. Вода, вели она, не кошта ништа. Велика је оскудица што зими нема дрва. Попа је хтео дати мало дрва. Али је она рекла: «Нека, нека — треба се сетити веће сиротиње» ! Удовица прими једну девојчицу да је чува и поучава, док јој мајка има посла у дућану. За то је добила малко бољи стан. И то је баш требало, јер њој већ нокти поотпадаше од многога посла.