Žena dvadesetoga veka

121

После тога малко се мање патило, а много се више радило. Још. коју годину па ће се кћи удати; три мушкарца биће или у радионици или у војсци. Не би то било да им је жив отац; можда би он њих спремио у војну школу у Шалону. Али је тако наредио Бог: Они су одважни и честити; бар у том нису постидили оца свога.

Неких пута, седећи дуго за послом, она мисли да може умрети као и човек њезин, или изнемоћи за рад. Та мисао јој следи живо срце. Тада тужно погледа на своју кћер.

— Што ти је, мамо % пита је дете.

— Ништа, срце моје !

Сад помилује дете по коси, и продужава, свој рад. Она мисли да кроз годину или две девојчица може добити сведочанство о свом школовању, али како ће се живети кроз те две године 2 Хлеба ваља сваки дан. Видећемо, гледаћемо. Можда ће се јавити откуд год каква срећа. Кћи није тако високо мислила. Она је говорила: кад ја могнем зарадити три динара, мама ће се одморити».

Сваке недеље удовица иде у цркву са своје четворо деце, јер она верује са свим од истине, и та је вера држи у несрећи њеној. Изишавши из цреве, разговори се с којом пријатељицом, јер њу свак воли и поштује.