Žena dvadesetoga veka

139

дови, јер се пз њих п че живот. Она се, наравеки, врло много стара о кићењу. Њој се чини да јој је турско одело удесније; она се на њега навикла; одело јевропско њу би сте- · зало п сапињало. Источно одело чини јој се да. јој лепше стоји, може бити и зато што она друго није ни видела у највећем сјају његову; али зато она сматра јевропско одело као неисцрпан арсенал за одржавање, обнављање, и преображавање лепоте. Она осећа велики немир, кад јој се први пут јави могућност да остави свет знани, у ком је дотле живела, па да уђе у свет који само из читања зна. Њу на Истоку не држи никаква веза морална, верска, или осећајна ; она припада харему само зато што не може из њега да умакне и што се боји.

А тај је страх ужасан. Други бегунци, они који оставе своје регименте, каштигују се само с неколико година робије. Она, ако покуша да бежи, каштигује се неминовном смрћу.

ЖКалост је за човечанство живети као што је живела ова јадница, и свршити као што је овршила она. Извесно је да су напретци науке и индустрије довели два света, да, се сутуче један с другим. Породица је стала, према харему. Вођевина, коју ви водите кроз улице покривену црвеном фереџом, која јој