Žena dvadesetoga veka

“

160

беседа, ако је добро смишљена, даје неку свечаност венчању. Па ипак, баш и са овим, грађански брак веома личи на какав му драго уговор, који се подвезује пред нотаром. Никаке друге разлике нема сем онога тробојнога појасића. Или, ако хоћете, можете још додати то што ов младенци морају дићи кад изговарају хоћу.

За оно време, докле ја бејах посланик у окупштини, замолише ме једном да, као кум, будем на венчању једној младој сељанци. Ми одосмо сви скупа, све по два и два од куће девојачке матере у судницу, а оданде у цркву. Сви смо носили по белу траку у петљици од капута, а жене су имале у рукама по ружу. Пред нама је свирало једно ћемане, које није било из музичке консерваторије. Мени се чинило као да играм неку улогу у каквој комичкој опери, и кад кмет, који је био мој пријатељ и послуживао ме, пружи руку те се са мном рукова пред вратима од суднице, ја зажалих што он није у оделу старинскога судије, са напудреном пароком на глави. Размишљавајући о том, уверих се да су ови сељаци паметнији од нас. Они бар таких дана остављају своје редовне навике. Они видљивим знацима подсећају на важност чина који се твори пред њима. Ја налазим да су они врло весели и чак да сувише вичу после ручка; али за време ова два хода они беху озбиљни и при-