Žena dvadesetoga veka

Тако рећи, на сваком кораку, у животу, човек налази пред собом цркву. Најпре долази крштење, па онда исповест п прво причешће, и тако редом.

У ошште, оцеви који нису веровали, за пређашњега нашега доба, врло су се лепо слагали са нашим школама. И ако сами не верују, онп пуштаху своју децу да се уче у вери која ће ишчезнути с годинама, п која може бити користан вођа кроз оно време у животу када човек сам собом не може да склопи правило за владање. Ови попустљиви оцеви више се одупиру да њихова деца иду у веропсповедне школе. То већ значи стати под једну заставу, што чак п оца у неку руку дира. А после, вера се у тим школама предаје тако марљиво, да је ђаци памте кроза сав живот и старају се вршити је. То исто бива пи у имућним породицама, кад дође да се бира: или лицеј или каква мала семинарија.

Ово сам говорио само за мушкарце. А за девојчице је још већа мука. Отац ће пристати радо да му се кћи васпита у пдејама религиозним. По његовој памети, жена треба да је побожна, само да није оно што се већ зове претерана богомољка. Он не воли да се она стави у какав женски манастир, јер зна да ће отуда изићи права испосница; ако ли она оде у гимназију, он ће пристати да се вас-