Žena dvadesetoga veka

182

То је истина све тако. Она, која је живела у највећем обиљу парискога живота, задовољаваше се овим јадним намештајем, овом грубом храном, и овим надничарским оделом «само да деца моја могу имати добро васпштање“, говораше она. Плашила се само од комуналне школе. Њени синови још не беху прирасли за школу; али она још из раније предвиђаше да ће по целих пет сахата морати остајати без њих. „Што ћу чиншти сама, веселница ја '>» говораше она.

Наскоро је снађоше друге бриге, много теже. Узалуд је она сирота живела веома штедљиво, опет опази да ће се њена имовина скоро исцрпети, п сад је већ само мислила како би зарадила новаца. „Дај да видим што ја сама могу!“ Паде јој на ум да зна свирати на гласовиру, али се брзо досети да се те лекције без препоруке у непознату месту не могу добити. А у осталом она је само умела свирати у салону, а другога учити није умела. Ништа не поможе ни то, нити што друго. Да тражи каку службу г Имала је прекрасан рукопис. Зато огледа да тим нађе зараде. Нигде је не примише. Свуда питају: има ли препоруке # И свуда јој одговараху да нема празна места. Стидљива, страшљива, где се год јави она дркће п снебива се. И свуда је одбијају: