Žena dvadesetoga veka

нигде нема никаква рада за њу. «јадна ти сам, говораше она: — ја већ морам у прошњу Цој

Огледа да штогод грубље среже п сашије, па то да прода, и то баш убрза њену пропавт. Оде у један дућан где се рубље глади. Ту је сретоше још на вратима питањем «Где сте учили ви овај посао 24 Овај тешки живот траја шест месеца, и тада се испрпеше све њене уштеде, и она поче продавати своје хаљине и своје кошуље. То бејаше већ на ивици пропасти. Деца гладна, деца гола. Она питаше сама себе да ли да се пусти да проси; да ли ће то моћи, да ли ће смети...

Помишљала је на сиротињску помоћ од стране града. Своју невољу она откри својој газдарици од стана, и упита је на која врата, да закуца. Та је жена само мислила о својој кирији. „Како ћете ви мени платити упита, она. Ја немам откуд чинити милостиње! Ако ми до краја месеца не платите, ја ћу стан дати другом.“ Међу тим јој даде име оне Госпође од милостиње за ону деоницу града где су боравиле.

Ова добросрећница одмах оде по означеној адреси; тамо јој рекоше да дође сутра. у то време. Она дође сутра. Још уз пут говораше да је у свој својој несрећи срећна што је доброга здравља. Али опажаше да ослаби због глади, бриге, и туге. Пред вратима Го-