Žena dvadesetoga veka

184

оспе од милостиње она заста многе друге плачне молиље. Смерно сачека док све сврше, па уђе последња, пошто је последња и дошла. Примљена би благо, али хладно. Ту је питаше ваздан за које што. Је ли била удата“ Шта јој је радио муж #% Она каза све по истини; реч живописац не пробуди ништа друго у њих, него мисао да је то био обични надничар. Али њено лице и њено држање не потврђиваше даје она била жена обичнога надничара. Госпа од милостиње, знајући да се спротиња продомеће од сваке руке, опази одмах да је ово нека ојађеница која је испала из својега реда, па поста још смотренија. «Има ли година како живите у тој деоници градској % Више од године, Госпођо. Алп, одговарајући ово, она одмах помисли да од ње могу потражити доказе, па ће се тако и њена тајна обазнати. „Јесте ли Францускиња 2 — Нисам, Госпођо, Холанђанка сам. — А муж ваш — И он је Холанђанин. Треба да докажете да сте пет година овде боравили! Доћи ћемо да видимо ваш стан.“ Одатле она пзађе још највише преплашена.

Кад већ беше на улици, чињаше јој се да јој све мркне пред очима : куће јој пграју, а земља се угиба под њом. С муком дође до једнога банка, седе па њега, и покри лице своје рукама својима. И докле је ту висила између смрти и живота, у памети је мислила