Žena dvadesetoga veka

185

да ли ће децу своју затећи живу. „Ми ћемо помрети све троје. И то би била милост Божја. Ја већ пропадох говорећи им сваки дан да им нисам донела хлеба, нити ишта друго за јело.“ Она се још чудила. себи откуд јој и толико спокојства да уме да мисли. „То је већ свршено! Боже милостиви, већ је и време! Ту се сети неке своје пријатељице. «Она ме је некад тако волела! Да ли бих смела 2 Да ли да јој пишем # Да, треба још и то да огледам. А зар неће бити срамота #% Ох, Боже мој, све морам за онв јадне моје мале. Они сад плачу; они ме зову.“ Огледа да се дигне. И зачуди се да још има снаге. И одиста имаше још доста снаге. Скоро трчећи пређе оно пута што јој беше остало до стана. Кад уђе у собу, деца јој обискоше око врата; и тада, већ по стоти пут, она слушаше речи које срце цепају : «ја сам гладан; и ја сам гладан, мама! Она их притеже к своме срцу да их згреје и да их увије својим хаљинама, јер је било врло студено. Они тако заспаше. Ујутру ће опет почети плакати од глади. Она не смеде никуд од куће због обећанога, доласка, који је очекивала. Радници који су седели близу до њена, стана дођоше у подне да обедују. Она чу звеку кашика кроз мали прозорчић. Чуше то и деда.