Žena dvadesetoga veka

48.

као обнезнањена, не мишљаху да се играју па чак ни да говоре. Мислим да је на улици боље па ма шта да им се догоди. Матере су имале да бирају: или смрт од случаја на улици, или смрт од немања крви у овом затвору. А оне, за то време, раде у радионицама, мислећи само о деци својој, и осећајући се срећне када, поред све туге, зараде што да децу нахране.

У то доба није нико ни мислио да-одређује девету годину за децу, пре које она не могу ући у радионице. Ми смо се борили да извојујемо годину седму. Ми смо мислили да је убиство затворити их од пет или шест година на седам или осам сата у радионице. Нити је то било човечно, нити добро за отаџбину, јер наш сој од тога очевидно вењаше. То се врло добро опажало у рекрутовању. Сваких десет или дванаест година морао се

· спуштати утврђени раст војника. И при свем

том људи су газили закон где год су могли гурајући децу у радионице пре одређена рока. Мајке су то чиниле по нежности, малише нису толико трпеле у радионицама колико по таванима. Радионица, је бар била угрејана. Мајка, можда није била у истој радионици где п њено дете; али је свакојако била ту близу. С њим су биле друге жене. А баш ако жена и није било, могао се у случају потребе и лекар позвати. Г. Вилерме каже да је виђао ових ма-