Žena dvadesetoga veka

219 лих надничара који нису имали ни толико снаге да се држе на ногама. Имале су кутије у које се они усаде до пола своје снаге, и само им руке остану слободне. А њима су само руке и требале те да могу закачивати, а то и јесте сав њихов занат.

Ово је време већ врло далеко од нас. Оно што казује Г. Вилерме старије је од онога што је видео Т. Бланки, ипо томе много старије од онога што сам гледао ја. Ја сам писао Надничарку има од прилике тридесет и пет година. Да бих је могао написати походио сам сва индустриска места у Француској, нека важнија места у Енглеској, у Белгији, и у Немачкој. По некад рекнем себи да сути мојџ труди помогли окренути пажњу на те јадеп чемере, и то ме малко утеши у овом овако дугом животу иза, кога тако мало трага остаје. Моји радови о том већ су поборављени, п претечени радовима мојих последника. За то се нимало не жалим; него се напротив веома радујем. Срећнији од мене, они већ гледају праве преображаје јавнога помагања и јавне наставе.

Још остаје доста боља да се лечи; а колико их је излечено! Радионице наше од године 1850 данас би се показале као тамнице за мучење; у њих је уведен ваздух и светлост; умножене су смотрености да се не би