Žena dvadesetoga veka

224

пошто то нисам научио у своје време; а у школи бих и живео с другарима, стекао бих међу њима пријатеља и непријатеља, а то је потребна приправа за живот. Докле сам ја по читаве дане седео на столици п читао рђаве романе, при чему ми је све телесно вежбање било да обиђем око једне њиве пизмереним корацима, као у каквој литији, моји су се потоњи другари познавадн међу собом, волели се, овађали се, били бе, и тако текли снагу, вештину, п дрскост. Њима се предавало нешто из земљописа и историје. Некима је предавано и цртање, а некима и музика. Бој се, хтели бу им предавати и енглески! Онп су тако живели и раднап од три или четири године, кад ја једном, сав усплахирен, упадох међу њих. Мора да сам им се учинио онакав какав сам био пред самим собом — прави мали грмаљ! Како сам ипак био поносит, п нисам хтео бити смешан, то нисам хтео уста отворити, одговарајући с муком само на питања; тако сам стајао у свом углу, напућен п плачан за најмање што. Таким држањем био сам сто пута смешнији, него да сам се усудио да радим оно што и други раде. Другови би ме примили драге воље, нашли би правдања мојему грмаљеству, а сада ми нису хтели опростити што се самовољно туђим од њих, што сам се напућио и натуштио, и што им на ова питања