Žena dvadesetoga veka

су оне, ма како било, прве учитељице деци својој. Они који светују да се држава у то не меша, ослањају се на државну немоћ у послу женскога васпитања, и на неку особиту мисао коју имају о задатку женином. Али та државна, немоћ, ако претпоставимо да је пма, може долазити од рђаве уредбе наставних одбора, и од надзора школскога. Ја разумем да се држава показала под сумњом, како је у начелу искључила жене. Одиста нешто је преко реда да сами људи међу собом претресају све ситнице у женском васпитању. Па тамо се није ни претребало, у оно време, које ипак није било пре потопа, већ само да се огласи како нема места претресању. Један велики човек, кога многи сматрају као највећега међу људма, говораше да жене треба васпитати за задовољство и за службу у кући, а то је двојака поруга. Те све јереси већ су ишчезле. Али је за то требало доста времена. Право на улазак у основну школу изреком је признато тек године 1867, а право за ступање у школу средњу, 1880!

Данас има основних девојачких школа, свуда, или готово свуда, и велик број средњих школа : Лицеја, или Колежа. Го је непроцењено добро за оне матере које немају што треба па да би своје кћери васпитавале дома.