Žena dvadesetoga veka

о “>

је била може бити, пре десет, или петнаест година, кака слаба ученица, па је поборавила и оно што је била научила. Разумем да она све то може поново научити. Има доста воље, ш то је већ нешто; а има и потпору од државе — што значи много. Али нека нас не варају празне речи. То материно школовање хоће да буде пспрекидано, већином случајно, а ја питам што ће да изпђе из тога за васпитање кћери. Та млада мајка, која сама учи толико колико кћери предаје, хоће ли имати кад свршавати тај двоструки рад“ Она има својих домаћичких дужности, има дужности пи према друштву, према другом свету; а мора мислити и о свом мужу, јер она не може занемарити свога човека за то што има да васпитава своје дете. Ја се врло плашим да она после десет година такога свога рада не увиди да је спремила једну малу незналицу која није ни за што. Послушајте ову напомену, која се чини да не вреди ништа ; увек ће нешто недостајати засебном васпитању, ма како оно било добро уређено: недостајаће му: редовност лекција п вежбања ! Редовност је једна од најбољих урутака у васпитању, једно од најкориснијих његових завојевања. Бити готов свако јутро, у осам сата, кроз десет година, каква је то срећна тековина ! Колико сам ја познавао жена, и милих и пошто-

а

мина