Žena dvadesetoga veka

235

солидност своје наставе, докле у лекцијама, које се дају дома, они мисле само о оном што је њихова струка и журе се да приме свој хонорар по часовима. Они се покоравају мајци која то сматра за велики добитак. А. боље би било да се и она малко штима, те да учитељ буде прави учитељ, па, би сви од тога добили: вајпре он, што би осећао своје достојанство и своју одговорност; па дете које би се покоравало једној научној методи, и, најпосле, мајка, која, не би била остављена својим ћудима.

Овде се сретам с једним најкрупнијим питањем, које ми ваља на по се расправити: то је мешање државино у васпитавање; избор између лицеја, манастира, и курсова; избор, такође, између интерната и екстерната; део личнога материнога учешћа у свему што са тиче моралнога васпитавања. Ја држим да није добро да сама мајка руководи васпитавање: али у исто време верујем да би било жалосно, ако би она од њега дигла руке, ма то било и за један часак. Она треба свуд да буде и свуд да ради, премда свуда треба да прима од другога помоћи, савета и упута. Пре него бисмо проучили њезин лични задатак, дајте, ако је по вољи, да прегледамо, баш ње ради, ону потпору коју ће она наћи ван своје куће.